Na udaljenoj planeti, urođena vanzemaljska vrsta nalazi se u tehnološkoj eri koja je kombinacija estetike ”bele ogradice” viđene tokom 50ih u SAD i vrlo konzervativne, nepromenjive naučne misli koja, između ostalog, tvrdi da je svemir velik gotovo neverovatnih 500 milja. Mladi Lem je tinejedžer koji uskoro treba da se zaposli i uđe u svet odraslih, ali pravi svemirac, kapetan i astronaut Čarls Bejker sleće u njegovo dvorište.

Jedini problem jeste da na planeti vlada snažan strah od vanzemaljaca, koje lokalci zamišljao kao krvožedna stvorenja sposobna da putem telekineze nametnu svoju volju. Nevoljno, Lem pomaže Čarlsu da izbegen lov na veštice organizovan od strane super-paranoične vojske i nađe put kući.
Animacija i generalni umetnički segmenti nisu ispod standarda, ali isto tako ne plene ni u jednom trenutku. Isto važi i za glumačku postavu i sinhronizaciju, pa zato uspešnost ovog filma sasvim zavisi od načina na koji publika bira da ga gleda.

Ukoliko ga posmatrate kao lepršavo, dečije ostvarenje koje mogu da gledaju odrasli, nećete naći mnogo toga zanimljivog.
Međutim, ukoliko ga posmatrate kao satiru drevnog američkog straha od sovjeta, ali i od nedavno, islamskog fundamentalizma, ostvarenje pruža zaista zanimljive momente, pre svega za najmlađe, koji tek treba da pojme koncepte neutemeljenih strahova koje im na dnevnoj bazi projektuju novinari kroz masovne medije i ”relevantni ljudi” poput političara, obaveštajnih šefova i generala. Kroz sprdanje sa takvim ličnostima, PLANETA 51 jasno govori da čak i vanzemaljci ne mogu da budu tako drugačiji, samo ako dozvolimo sebi da ih napokon upoznamo.

Bez obzira na mnoge sitne nedostatke, ova ideja gura ceo film napred, a ujedno i edukuje mlade da je jedina stvar koje treba da se plaše sam strah.