U ovu priču će neočekivano upasti Tezeju, seljanin koji živi u vrlo slikovitom seocetu u liticama. Njemu kralj Hiperion ubija majku, i to pred očima. Taj potez je mladom grčkom seljaku ostavio jako malo opcija, osim da pođe na totalnu osvetu.

Film je neposredno baziran na grčkom mitu o Tezeju, ali zapravo, ovo ostvarenje je takođe neposredno bazirano i na smislu. Zaplet je
pojednostavljen i niko se nije trudio da proveri rupe i nelogičnosti. Umesto toga, publici se servira neverovatna, sanjalačka scenografija (po meni najbolji deo filma) surovih litica, belih rudnika soli, hramova, zidina i šupljih planina gde spavaju okovani Titani. Na njima, bogovi, ljudi i tirani bore se za mesto među besmrtnicima, i to u 3D tehnologiji koja omogućava da se glave usporeno raspadaju pod udarcima Arejevog ratnog čekića, device se razdevičavaju i tako gube proročke moći, božanstva proizvode cinami talase, i slične stvari odvijaju se na potpuno epskom nivou.

Priča je napisana vrlo opušteno, i ne uzima u obzir poznavanje grčke mitologije. Vidi se, međutim, da je dosta pažnje posvećeno pisanju
dijaloga, kao i razvoju likova. Kralj Hiperion je odličan negativac, kog sjajno tumači Miki Rurk. Njegova pojava, koja je i u stvarnosti prilično falična, ovde je savršena za ludog kralja opsednutog ostavljanjem otiska na svetu. Ostatak glumačke ekipe nije previše poznat, što je i bila namera režisera i producenata. Možda to i nije loše, budući da smo videli kako izgleda kada Bred Pit glumi Ahila i niko na to danas nije posebno ponosan.

Možda liči na na film “300″ u vizuelnom smislu, ali “Besmrtnici” nisu njegova kopija. Oba filma su prilično predvidiva, ali “Besmrtnici” je prvenstveno avantura o transformaciji Tezeja iz zbunjenog seljana u besmrtnika. Ispričana je dovoljno brzo i putem dovoljno neverovatnih prizora da njena plitkost ne pravi problem niti kvari gledanje.

Svaki put kada film napući usne da izgovori “loša”, umesto toga publika čuje “ipak je pomalo dobra”. Film definitivno nije u stanju da predstavi glavnu akterku kao nekog koga ćemo istovremeno prezirati i razumeti.

Kataleja ne čini ništa zbog čega bi je publika mrzela: ona ubija samo zle i pokvarene, i to čini bez kolateralne štete u vidu prolaznika, baka koje šetaju pse i nehajne dečice koja bi se slučajno zatekla u unakrsnoj vatri. Zbog toga, ona nije pravi anti-heroj, već zamućena policijska fantazija o nesputanoj, surovoj pravdi. Dodatni kamen oko njenog već tonućeg lika jeste motiv za osvetom – glavni bos kartela koji prati ubio je njenog oca i majku, a za malo i nju – bledunjavo je predstavljen i deluje kao da joj u životu nije bio visoko na listi prioriteta, sve do trenutka kada film počne.

KolumbijanaIako je ubica, Katalina ima rodbinu i ljubavnika, do kojih joj je veoma stalo, ali, verno najgorem klišeu, ima “tvrdu” opnu oko sebe i ne dozvoljava da ljudi lako uđu. Logično, unutar gimnastičaskog tela super-ubice leži zlatno srce sposobno za ljubav.

Dok na planu drame film daje jako malo, plan akcije je nešto bolji – vizuelno, film se trudi da imitira ostvarenja poput MAN ON FIRE – šarene flavele, hladne policijske stanice, penthaus apartmani za orgijanje, prostrane vile na jugu SAD; sve su to lokacije koje pružaju dobru scenografiju za šunjanje i prepucavanje. Međutim, i pored toga, akcione sekvecne su veći deo filma predvidive, a režiser ih veoma proizvoljno završava i prelazi dalje.

Zoe Saladan koja tumači Kataleju je dobra glumica, ali sa ulogom poput ove ne može se puno. Isto važi i za Majkla Varana koji glumi njenog zabrinutog dečka čiji jedini zadatak u filmu je da samo jednom napravi užasnu, i potpuno nesvesnu grešku. Još smešniji je Leni Džejms koji je dobio identičnu ulogu kao onu koju je tumačio u mnogo dinamičnijem akcionom trileru “The next three days”. Bitno je reći da ni mnogo bolji glumci ne bi napravili drastičnu razliku – scenario je pogrešno postavljen da bi se na bilo koji način izdigao iznad žanrovskih stereotipa.

“Kolumbijana” je akcija koja je trebalo da bude servirana uz prstohvatom filmova “Leon: The Professional” i “Scarface”. Svi začini su tu, samo što je kuvar očigledno čitao sličan, ali opet pogrešan recept. I dok je Toni Montana pohlepni psihopata koji tokom filma postaje samo gori i gori, Kataleja je i na kraju dobra devojčica sa srcem od čistog zlata, koja samo malo, ponekad, masovno ubija članove narko-kartela.

Sadašnjost. Poslovna žena dolazi kući u SAD nakon posete Hong Kongu, i oseća se malaksalo i prehlađeno. Svega nekoliko časova kasnije, ona se ruši u svom domu i dobija napad. U isto vreme, virus koji ona nosi javlja se na nekoliko lokacija na planeti i počinje agresivno da se širi.

Ovaj film gotovo nema glavne aktere – svi likovi su deo istog mozaika pandemije – od državnih čelnika, običnih ljudi, članova SZO, nezavisnih novinara i istraživača, pa sve do običnih ljudi koji se zatiču u veoma opasnoj situaciji. Za razliku od sličnih ostvarenja, poput filma “Outbreak”, “Zaraza” nema nameru da gledaoca uplaši, iako je zapravo, mnogo “strašnija” verzija takvog događaja.

Od trenutka kada se virus pojavi, razne organizacije i pojedinci prelaze na posao – neki prate mesto odakle je zaraza počela, drugi pokušavaju da uzgaje zarazu u laboratorijskim uslovima, što predstavlja prvi korak do vakcine. Istovremeno, države se trude da čine sve kako bi održale red i postarale se da zatečen poredak preživi, čak i ako milioni umru.

Sodeberg je veoma vešt u pričanju nelinearnih zapleta, gde gledaoci ne prate radnju na klasičan način. Ovde, film se prebacuje između svih aktera gotovo od početka do kraja – nema “tople, ljudske priče”, već se, kao gledaoci, stalno pomeramo u razne situacije – neki likovi rade svoj posao, drugi se plaše za život, treći zarađuju, a četvrti umiru. Ako bi nešto moralo da bude glavni akter ovog filma, rekao bih da to nije ni jedna osoba, već sam virus.

Ovo, međutim, nije naporno, niti nas film svojim sterilnim pristupom odbija. Zaslužni su, za ovo, delimično, sjajni glumci koji tumače sve značajne uloge. Bitnije je to što smo, umesto plitke, patetične drame sa malo tenzije, dobili neobičan “forenzički” triler, koji samo usputno priča i priču o masovnom umiranju. Elektronska muzika koja gradi tenziju, kao i fantastična fotografija, uklapaju se u netipičan koncept savršeno. Gde smo navikli da slušamo tužne, klasične numere koje prate scene preplašenih porodica koje čekaju da virus stigne do njihovog doma, ovde imamo odsečne, ambijentalne pesme nalik na radove Tricky-a.

U neku ruku, film govori koliko je takav zaplet daleko do “sudnjeg dana” kako je često prikazivan. On se javljao ranije (Španska groznica 1918. godine, npr.) a javiće se, pre ili kasnije, ponovo. Kada se desi, čovečanstvo će preživeti, delimično zato što je stvoreno da preživi, delimično zato što smo naučili, kroz medicinu i iskustvo, kako da efikasnije preživimo.

“Zaraza to fantastično prenosi putem kombinacije vrhunskog režisera i snažnog scenarija baziranog na stvarnim naučnim činjenicama.

U nekom morbidnom smislu, film je fascinantan jer u samo 90 minuta nabija nešto potpuno viđeno, dosadno, lišeno svake tenzije, harizmatičnosti likova, pa čak i nenamernog humora. Ukratko, KUĆA SNOVA nema ništa, osim zapleta, koji staje u rečenicu: čovek napušta posao da bi provodio više vremena sa porodicom, koja se upravo uslelila u njihovu kuću iz snova, nesvesni da se pet godina ranije tu odigrao užasan zločin, ali onda, naglo, u i oko kuće počinju da se dešavaju čudne stvari.

Ako mislite da ste sve to već videli, pa, sasvim ste u pravu. Danijel Krejg glumi Vila, Rejčel Vajs njegovu suprugu, a Naomi Vots ženu iz susedstva. Niko od njih nije krivac za kolaps filma, kao što ni sam zaplet nije faktor koji je potopio sve. Ovakve priče su viđene, ali sa malo inventivnosti, one mogu biti zanimljivo ispričane.

Direkcija je ono što je sasvim zbunjujuće – u prvoj polovini, film se predstavlja kao paranormalni horor, sve sa bučnim stvarima koje naglo izleću na platno, tajnama kuće, čudnim zvucima i misterioznim figurama u mraku. To traje neko vreme, ali oko druge trećine, film postaje psihološki triler, tokom kog Vil polazi u sumanutu potragu za “istinom”. Završnica spaja sasvim nepovezane žanrove i deluje tako naivno i površno odrađeno da izgleda kao da su je scenaristi napisali u petak, pola sata pre polaska kući.

Katastrofa je krunisana sukobom režisera Džima Šeridena, koji je snimio zaista sjajne filmove, i Džejms G. Robinsona, producenta kompanije koja je snimala film. Njih dvojica su se natezali oko vizije filma tokom celokupnog trajanja produkcije. Rezultat: izlazak zvaničnog trejlera koji otkriva glavnu, “tajnu” okosnicu radnje, zbog čega su Krejg i Vajs odbili da promovišu film, a Šeridan pokušao da skine svoje ime sa ostvarenja.

Međutim, i bez trejlera, ovaj film nema jake strane, već samo slabe i veoma slabe. Ako odbacimo visokobudžetnu produkciju i glumačke zvezde, dobijamo pomešano, u jednakoj meri, filmove SHUTTER ISLAND, GHOST i jednu epizodu “Scooby doo” crtanog filma. Ovo ostvarenje je jednako onoj čudnoj, staroj ženi sa kojom se vozite u autobusu, i koja neprestano zuri u vas: i jedno i drugo je najbolje potpuno ignorisati.

Naši filmovi uglavnom nisu poznati ni po jednom, ni po drugom. Srđanu Dragojeviću to je uspelo u prethodnoj deceniji sa filmom “Lepa sela lepo gore”, ali “Parada” deluje kao klasična komedija sa malo drame koja je plasirana na pogrešan način. Jasna je namera njegovih tvoraca, kao i poruka o toleranciji i poštovanju osnovnih ljudskih prava, ali je ona dostavljena kroz još jednu domaću “Nikola Kojo komediju”.

Film većim delom predstavlja upravo to: priča koja prati Limuna, lika kog tumači Nikola Kojo, klasičnu sirovinu koji, igrom slučaja, dolazi u kontakt sa homoseksualnim parom, a ubrzo je primoran da iskoristi svoju privatnu bezbednosnu firmu da zaštiti “Paradu Ponosa” u kojoj oni učestvuju. Posao ne nalazi na odobravanje zaposlenih, pa je Limun primoran da pomoć potraži od ljudi protiv kojih je ratovao i sa kojima je trgovao tokom devedesetih.
Put ga vodi kroz Hrvatsku, Bosnu i Kosovo, gde okuplja šarenoliku ekipu koja će braniti homoseksualnu populaciju u Beogradu.

Većina filma pripada Koji: facama koje pravi, forama koje izgovara, i generalno, njegovoj celokupnoj auri netolerantne, sebične gorile koja veruje u nasilje i skoro ništa više. Lik Limuna malo se gubi unutar svih prethodnih Kojinih “kul” likova čije misli su postale deo domaće pop-kulture. Kroz njega, svi stereotipi izlaze u prvi plan – od polnih i seksualnih, pa preko nacionalnih i verskih.

U jednom trenutku, Limun, predstavnik LGBT populacije i tri plaćenika različitih nacionalnosti voze se u ružičastim kolima prekrivenim uvredljivim grafitima, i svi zajedno pevaju “Ne može nam niko ništa”. Ovo je jezgro filma, ideja koja je zamišljena da bude baza humora.
To je sasvim prihvatljiva odluka – drama o životu seksualnih manjina je deo koji škripi. Nestvarni, parodični likovi ne mogu da nam izazovu uverljive emocije.

Segmenti gde se potenciraju stvarni problemi homoseksualne populacije izgledaju kao izvučeni iz drugog filma. Dinamika “Kojina fora”, “Kojina fora”, “Kojina fora”, “stvarni problem” samo skreću pažnju sa komedije, a istovremeno ne pomažu drami. Još bolnija je užasna završnica, koja, opet, deluje isečeno iz nekog ratnog, patriotskog filma.

Ona prenosi prilično zabrinjavajuću poruku o neophodnosti postojanja mučenika za uspeh nekog pokreta, ali to čini tako kruto, banalno i odsečno da potpuno guši poslednju četvrtinu filma. Sa druge strane, manje potencirana strana ovog dela jeste veoma antiklerikalni ton filma, vidljiv u detaljima kao što su puštanja stvarnih izjava crkvenih zvaničnika i sitnim ismevanjima ove institucije kroz kompletnu radnju. Naravno, Dragojević je ubacio i malo antikapitalističke tematike, ali organizovana religija mu je očigledno mnogo zanimljivija.

U odnosu na “Sveti Georgije ubiva aždahu”, “Parada” je mnogo bolje, kompaktnije i zabavnije ostvarenje.
Iako je zamišljena kao dramokomedija, na žalost, ovo je samo komedija. Pomeranje svesti građana o pravima seksualnih manjina ostaće zadatak za neka druga dela filmske umetnosti koja manje imaju nameru da nasmeju gledaoce, a više da ih nateraju da razmišljaju o stvarno neprijatnim stranama naše stvarnosti.

Biti sahranjen živ je tema koja je bila veoma popularna u gotskoj literaturi krajem 19. veka. Klaustrofobija, bespomoćnosti i spora smrt gušenjem nije prijatna zamisao, a španski režiser Rodrigo Kortez je odlučio da nam prikaže upravo to.

Pol Konroj je civilni vozač kamiona koji radi za američku koaliciju u centralnom Iraku. Njegov konvoj napadaju lokalci, a on se budi zakopan u drvenom kovčegu. Naravno, Pol nije izolovan, već ubrzo nalazi mobilni telefon i započinje paničan napor da spasi sopstveni život.

Sve što saznajemo, saznajemo od njega – nema scena prisećanja, niti paralelne naracije. Film nas drži na istom nivou informisanosti na kom se nalazi i glavni lik.

Film radi magično puno sa tako malo. Različiti svetlosni izvori (upaljač, baterijska lampa, plavi ekran mobilnog telefona, hemijska lampa) daju različite boje kovčega i Pola, reflektujući njegove strahove, nadanja, grozničavu potragu za spasenjem i čistu paniku. Pored toga, scenografija se često menja i pored realističnih, daje i nemoguće kadrove unutrašnjosti kovčega i njegovog zarobljenog tela.

Polova tortura, mentalna i fizička je gotovo opipljiva za gledaoca, a scenario ne gubi na tempu od prvog minuta pa do samog kraja. Za izrazito minimalistički triler-dramu, ovo je od ključnog značaja.

Osim ljudi iza kamere, i Rajan Renolds zaslužuje sve pohvale. Ovaj glumac je još u filmovima kao što je THE NINES pokazao da zna da izgura različite uloge: u BURIED je konstantno dobar, a na trenutke gotovo brilijantan. Pored toga, Renolds, koji je solidno talentovan za komediju, uspeva da ubaci i malo crnog humora u Pola, što je bilo, gledajući zaplet, ne baš jednostavno.

BURIED je hrabro zamišljen, ali vrlo ozbiljno i predano realizovan film. Svi koji su radili na njemu mogu da budu ponosni činjenicom da su napravili nešto zaista nesvakidašnje, što je pri tome prošlo sve zahteve filmskog pripovedanja i želja šire publike, a to je velika retkost.

Tri obična čoveka i prijatelja, tri užasna šefa. Prvi, ambiciozni, korporativni dron Nik ima prevrtljivog, sadističkog nadređenog koji ga laže i besramno manipuliše. Drugi, Kurt, radi u sjajnoj, maloj porodičnoj firmi, sve dok za njeno kormilo ne dođe polupani kokainski ovisnik i sin osnivača koji želi da uništi biznis i nestane na nekom tropskom ostrvu. Poslednji, Dejl, naizgled nema problem – on je zubni tehničar kog zgodna i bolesno napaljena šefica postepeno ucenjuje da stupe u seksualnu vezu. On, međtuim, istu očajnički ne želi.

Kada shvate da, iz jednog ili drugog razloga, ne mogu da napuste svoja radna mesta, spontano dolaze na jedinu preostalu opciju: moraju da ubiju svoje šefove.

HORRIBLE BOSSES je film koji je veoma svestan sebe, prethodnih ostvarenja slične tematike i raznih klišea koji se tu nalaze. Zato i ne pokušava previše da nas iznenadi, budući da ispravno procenjuje da očekujemo konstantna iznenađenja i obrte. Umesto toga, stavlja nas u isti automobil sa Nikom, Kurtom i Dejvom dok krstare gradom u potrazi za ubicama i/ili žrtvama.

Niko od njih nije velika filmska zvezda, iako je svako poznat, uglavnom iz njihovog rada na TV serijama ( Arrested Development, It s Always Sunny in Philadelphia). Bez obzira, oni poseduju odličnu hemiju između sebe i film nas vrlo brzo upoznaje i zbližava sa njima i njihovim kretenskim idejama.

Sporedne uloge su, istovremeno, rezervisane za zvezde: Kevin Spejsi (slično njegovoj genijalnoj ulozi u Swimming with sharks) je psihopatski šef, Kolin Farel prerano ostarela, iritantna budala, a Dženifer Aniston zubarka sa izgledom, ponašanjem i vokabularnom porno zvezde. Osim njih, tu su i Džejmi Foks, Donald Saterlend i drugi. Film, od početka do kraja, ne zaboravlja na kome bi trebalo da bude fokus: na Niku, Kurtu i Dejvu i njihovim naivnim, ubilačkim namerama.

Humor je crno obojen ali i raznovrstan. Zato se tu nalazi spominjane filmova koji sadrže sličan zaplet, fizička komedija sa padovima i ispuštanjem stvari iz šaka, kao i surove šale o seksu, dok sve vreme u pozadini ide muzička podloga bazirana na ‘’masnim’’ rok numerama.

Jedino što je možda za nijansu preterano u filmu jesu delovi dijaloga Čarlija Deja koji tumači Dejla, i koji na trenutke podseća na užasno kreveljenje Trejsija Morgana u filmu Cop Out. Dobro je da Dej ni u jednom trenutku ne postiže Morganov nivo.

Pored svih dobrih stvari, u filmu sporedne uloge tumače čak dva glumca iz The Wire, najbolje TV serije svih vremena – da li je slučajnost ili ne, ova činjenica za mene samo dodatno podvači sledeće: odličan scenario se lako prepoznaje, a u slučaju ovog ostvarenja, jednako lako prenosi na veliki ekran.

Spilberg, voleli ga ili ne, dete je vremena koje je zahtevalo snove i opsednutost da se isti prenesu na veliki ekran. Abrams je dete vremena koje traži vizuelno spektakularnost kao osnov uspeha, a on mag koga zovete kada želite da osvežite neki koncep. Njegovi dosadašnji filmovi se mogu posmatrati kao eksperimenti: CLOVERFIELD je istraživao koliko viralni marketing može da izgura ”horor preživljavanja” ostvarenje srednjeg budžeta, od STAR TREK filma se očekivalo da ovaj univerzum, izbeljen do neprepoznatljivosti veštim Abramsovim rukama, predstavi novoj publici.

SUPER 8 je proizvod koji današnjoj deci prodaje novog malog, buljavog vanzemaljca koji samo želi da zove kuću.

Grupa prijatelja, od kojih je jedan nedavno izgubio majku, obožava da pravi filmove. Dok snimaju scenu na izolovanoj železničkoj stanici, vojni teretni voz se prevrće nakon sudara sa kamionom. U haosu koji sledi, njihova kamera sa filmom od 8 milimetara snimi nešto neverovatno. Uskoro, u grad stiže vojska, a grupa prijatelja svhata da se nešto veliko dešava.

Abramsov vanzemaljac je, sasvim očekivano, krvoločno čudovište koje je, doduše, sa razlogom ljuto. Naravno, fetišizacija neprikazivanja koju Abrams religiozno primenjuje koristi se i ovde – ne vidimo vanzemaljca skoro do samog kraja.

Ovo nije morao da bude smrtni greh: on leži u činjenici da se film suvište sporo i difuzno razvija, a još gore, pri tome nas nedovoljno zbližava sa glavnim likovima, bez obzira što kopira šemu drugih dečjih filmova. Zato je tu bucko komičar, onaj štreber koji neće da upadne u probleme, glavni dečak i njegova ubrzo-će-da-bude devojka i onaj koji je opsednut gedžetima/vatrometima i eksplozijama/nešto treće. Međutim, družina ipak nije kao ona iz filma THE GOONIES, a ne pružaju nam previše razloga da nam do njih bude stalo.

U poslednjoj trećini, film ulazi u primereniji ritam i postaje hororičniji, ali onda završava potpuno odsečno, uz patetičnu poentu.

Prosečnost ovog ostvarenja je dodatno zakucana promotivnom kampanjom koja ga je plasirala kao nešto netipično i super-misteriozno: umesto toga, dobili smo klasično dečje ostvarenje, i po formi i po sadržaju, koje nema dovoljno toga da ponudi publici preko 16. godina.

Kao i u samoj priči, Benova uloga je samo jedna od više glavnih, među kojima su Robert Dauni Junior, Džek Blek i nekoliko drugih glumaca.

Zajedno, oni rade kao pravi tim, svako sa svojim pristupom komediji, stvarajući tako zaista upečatljivo ostvarenje.

Da bi u potpunosti uživali u svim šalama koje ovaj film servira, morate da budete fanovi velikih filmova vijetnamske ere kao što su PLATOON i APOCALYPSE NOW.

Pored njih, ostvarenje ismeva i celokupnu holivudsku industriju, pre svega kroz lika Lesa Grosmana, u tumačenju Toma Kruza, glavnog producenta ”najvećeg ratnog filma” koji ekipa glavnih likova pokušava da snimi u Vijetnamu.

Budući da stvaranje filma ne teče po planu, režiser i ogorčeni veteran po čijoj knjizi je napisan scenario dolaze na ideju da prebace glumce u duboku prašumu da bi stvorili što verniju atmosferu. Problem je što se tamo, pored njih, nalazi i baza krijumčara heroina.

U džungli, stvarnost se meša sa priglupom odsutnošću i taštinom glumaca dok polako upadaju u pravi, minijaturni rat.

Veoma je lepo kada se novac i talenat poklope.
TROPIC THUNDER donosi odličnu kameru, rok numere iz perioda (među kojima i genijalna pesma Roling Stonsa ”Sympathy for the devil”), eksplozije i akciju; međutim, sve to samo dodatno pojačava zabavni faktor glavnih glavnih likova: Stilera, Bleka i Daunija.

Kroz njihovu hemiju, kao i interakciji sa drugim likovima (pre svega mislim na iznenađujuće dobrog Džej Barušel) nalazi se prava dobitna kombinacija.

Ovo je recept za uspešnu visokobudžetnu komediju na temu rata u Vijetnamu – RAMBO 4 pomešan sa FORGETTING SARAH MARSHALL.

Film obrađuje četiri celine ljudskog društva danas, i kako bi potencijalno, bar prema njegovim autorima, ono moglo da izgleda. Prva celina jeste debata između urođeno-naučeno škola ljudskog razvoja i načina na koji rast i odgoj utiču na manifestaciju genetike. Druga objašnjava osnove postulate kapitalističkog sistema, od teorija Adama Smita i odnosa između potrošača, zaposlenih i poslodavaca. U trećem, film nam nudi rešenje problema u vidu ekonomije bazirane na resursima, a ne kapitalu, gde bi društveni inženjering balansiranom kolektivizacijom ljudskih potreba, poput masovnog javnog prevoza, planskih gradova i upotrebe naprednih tehnologija zarad održivog razvoja, uspeo da ispravi destruktivnost kapitalizma.
U poslednjem, ovaj dokumentarac zakucava inicijalu tezu da je svet na dverima apokalipse, gotovo u svakom segmentu, a najviše u sektoru energetike (konkretno, nafte), čiji neminovni nestanak će proizvesti finansijski domino efekat i naravno, kraj sveta koji poznajemo.

Bez obzira što film koristi veoma elokventne sagovornike koji očigledno dobro poznaju ono o čemu govore, njegova osnovna, urođena mana jeste sigurnost u rezultat pojave koju istažuje. Ovakav pristup osuđuje svaku istragu na propast – ukoliko smo već sigurni da je kapitalizam zlo koje vodi čoveka u istrebljenje, ovda ispitivanje prestaje da bude to, i postaje taksativno nabrajenje, namenjeno da nas u isto ubedi. A to nije odlika istraživačkog dela, već propagandnog materijala.
Doduše, sasvim je validno film posmatrati i na taj način. Na žalost, u tom obliku, on je još slabiji.

Ideja da napredak koji je moderan svet doživeo u 20. veku nije povezan sa sistemom je prosto pogrešna. Film pokušava da plasira odbranu ovog preko stava da su široko dostupni resursi i tehnološki napredak zaslužni za to. Problem leži u činjenici da je većina tih tehnoloških napredaka nastala u kapitalističkom okruženju, motivisana kapitalističkim nagonima: novcem. Kompanija Google nije nastala kao želja dva mlada čoveka da promene svet – nastala je kao rezultat želje da zarade novac.

Kao i svi drugi ideolozi, tvorci ZEITGEIST: MOVING FORWARD biraju koje segmente čovečije prirode žele da istaknu. Oni zagovaraju naučnu utopiju, bez jasne vizije ko će istu regulisati; istovremeno, krivicu za nejednakost u svetu stalno prebacuju na ”njih” ili ”one”, misleći naravno na najbogatije i najmoćnije. Oni nisu oni. Oni su mi koji su dobili priliku da vladaju. Na njihovom mestu, mi bismo bili identični. Ovo se pokazalo tačno kroz istoriju stotinama puta. Korupcija, želja za gomilanjem, neodgovornost; sve su to jednako ljudske karakteristike baš kao i potreba za ljubavlju ili deljenjem. Kapitalizam nije anomalija, već, baš kao i totalitarni komunizam ili teokratija, jedan aspekt čovečije prirode koji se trasformisao u sistem državnog funkcionisanja.

Ukoliko ne može da opstane, urušiće se i neki drugi će ga zameniti, bilo kroz revoluciju, potencijalno veoma ružnu, ili, mnogo poželjnije, evoluciju. Smatam da je poželjno diskutovati kako ta evolucija može da se sprovede i gde sistem može da se popravi, ali plašim se ljudi koji su usnuli novu utopiju u kojoj će sve biti lepo i svi biti srećni u jednakoj meri koliko se plašim i berzanskih brokera koji bi gazili preko leševa zarad profita.

Sa ovom retorikom, film na kraju mutira u klasično prizivanje propasti, ističući da je u današnjem zapadnom sistemu sve loše, ono što je možda dobro je tako zbog svega osim sistema, a kraj je neminovan.
Ukratko, moram da kažem, verovatno na veliku žalost ljudi koji su pravili ovaj film, ukoliko današnji oblik kapitalizma propadne (što nikako ne odbacujem), neće nas povesti u ambis sa njim.