Delimično je Kevin kriv za kopanje sopstvene rupe besramnom promocijom, u koju je debelo (kapirate?) uključio i avio-incident. U svoj buci, ispalo je da je COP OUT film koji treba da čekamo u šatorima ispred bioskopa. Naravno, to definitivno nije slučaj, ali samo ostvarenje nije uvreda za razum kako ga mnogi opisuju.
Zaplet je šablon akcionih komedija popularnih tokom 80ih: dva pandura drastično različitih karaktera i pristupa policijskom poslu kreću na misiju. Jednog od njih tumači Trejsi Morgan, drugog Brus Vilis, a njihova misija jeste da povrate Vilisovu kolekcionarsku sličicu koju on mora da proda kako bi platio ćerkino venčanje. Ubrzo, u priču se uključuje i meksička ulična banda koja želi da proširi svoju trgovinu narkoticima po kompletnoj istočnoj obali SAD.

Pored mnogih problema, pre svega u pojavi i repetativnom humoru Trejsia/ja Morgana, film ne može da bude sasvim loš iz nekoliko razloga.
Prvi je Šon Vilijams Skot koji tumači opaljenog parkour provalnika, a svaka scena u kojoj učestvuje pripada isključivo njemu. Skot je nepravedno zapamćen kao Stifler iz serijala AMERICAN PIE, a ja sam sve više uveren da je ovaj čovek komičarski genije svoje generacije. Ako sumnjate, pogledajte film BALLS OUT: GARY THE TENNIS COACH.
Zatim, tu je Brus Vilis. Ako je za Rodžera Eberta Hari Din Stanton faktor filmske dobrote, Vilis definitivno to treba da bude za akcione filmove, bez obzira koliko te akcije zaista ima.
Pored ovih odličnih odluka u vezi glumaca, ostaje činjenica da je COP OUT prvenstveno mala buddy komedija, fokusirana na interakciju glavnih likova, koja gura akcioni segment u drugi plan. Iz te perspektive, film daje sasvim korektno i zabavno gledalačko iskustvo, bez obzira što neće ući u istoriju filmske umetnosti.

Preveliko očekivanje je prvi korak ka razočarenju, rekao je jednom Ivica Milarić, a pogrešno usmerena promocija je ovog puta šutnula Smita u njegovo, prema proceni Southwest airlines, debelo dupe. Ali ono što je zaista sprečilo ovaj film da bude nešto pamtljivo jeste njegova odluka da režira tuđu priču, i to u okviru žanra sa kojim se nikada nije sretao, iako ga jeste ismevao.
Nadam se samo da Smit nikada neće odlučiti da režira ratnu dramu.