Zašto, o zašto si se ubio, Iane sine!

Nema pravog darkerke/a koji nije bio u jednom trenutku fan grupe Joy Division; njihov opus jeste skroman, ali je zato količina mračnih emocija poput depresije, melanholije i generalne distrofije dovoljna za ceo život stvaralaštva. Većina tog depresivnog inputa došla je od pevača, Iana; ostatak očigledno nije bio toliko tužan, budući da su nakon njegove smrti formirali New Order, jednako uspešan ali ni blizu tako negativan i težak bend.

Ova muzička biografija počinje pri kraju Ianovog život, i ne daje nam pregled njegovog odrastanja.
Realno, možda je to i nepotrebno, budući da je čovek bio i dalje klinac kada se obesio (23 godine), pa nema potrebe za dubokom retrospektivom.
Mladi Ian odrasta u Maklensfildu, delu mnogo većeg Mančestera, gde ide u školu, puši, sluša ploče, piše pesme koje niko ne čita i ponekada se radi sa teškim lekovima za starije građane.
Jasno, ovo nije dovoljno, pa se uskoro ženi sa ”dugogodišnjom” devojkom Deborom (koja je prikazana kroz vrlo prizemni pristup Samante Morton) i nalazi posao u službi za zapošljavanje. Ne prolazi više od pola sata filma pre nego što njih dvoje žive samostalno u kući, zaposleni na stalnim radnim mestima. Kao mladi u Srbiji danas!

Logično, sledeći korak za njega jeste da preuzme ulogo pevača indi benda i doživi gigantsku popularnost. Gledajući sa strane, Ian je bio kreten što se ubio – sve mu je išlo od ruke, iako se on, naizgled, nije posebno trudio.

Ipak, priča ne prestaje da se gradi oko njegovog samoubistva, koje nesumljivo dolazi. Dok se život odvija oko njega, gledaoci postaju detektivi koji proveravaju sve moguće faktore, tražeći ”srebrni metak” koji ga je gurnuo preko ivice.
A njih ima više nego što može da se prebroji, unutra i spolja.
Film čak i vizuelno govori takvim jezikom: kadrovi su dugi i spori, sobe prazne a ostali likovi veoma ćutljivi; sva pažnja je na Ianu, kog dosta dobro tumači Sem Rajli. Na žalost, njih dvojica odlučno odbijaju da pruže ili bar ukažu na direktan odgovor. Kakavi sebični gadovi!

O njegovom unutrašnjem svetu dobijamo samo naznake; da li se unutra nalazi nešto slično neubedljivoj nadrealnoj poeziji, koja samo izgleda kompleksno i duboko, a u stvari je lupetanje; ili se zaista iza njegovih tužnih očiju krio lavirinti genijalnosti iz kog je jedini izlaz bila omča?
Opet, film nam daje samo slegnuta ramena. Ovo čak nije ni slučaj ”neka svako donese svoje zaključak”, pošto nema dovoljno podataka. Ili ih ima previše.

Režiser Anton Corbin, kojem je ovo prvi dugometražni film, nakon karijere u muzičkoj industiji, koristi previše jeftinih trikova: sve je snimljeno u crno-beloj tehnici, emocije su uglavnom zaravljene a scene, pre svega enterijera kao izvučene iz stripova Frenka Milera.
Za mene, crno-belo predstavlja najveći problem; kao i kod fotografije u toj tehnici – mnogo je teže napraviti upečatljiv prizor u boji nego u nijansama sive.

Muzika, očigledno bitan element, savršeno je odabrana i verno prikazuje njihovu/negovu stvaralačku genezu, a scene nastupa izgledaju veoma uverljivo (osim plastične publike, prema filmu copy-paste i identične u svakom kutku Britaskih ostrva). Iako se spominju i drugi umetnici iz tog perioda, Sex Pistols i David Bowie, na primer, njihov uticaj je takođe neuhvatljiv. Jedina figura iz tog perioda koja igra neku veću ulogu je novinar/producent Toni Vilson.

Stvarno zabavan i neočekivan segment filma jeste humor, prikazan kroz glasnog, vulgarnog i vrlo površnog menadžera Roba (Toby Kebbell), koji je potpuna krajnost u odnosu na Iana. Rob tačno zna šta je sreća i želi što više nje na svom bankovnom računu. U mnogim užasno depresivnim situacijama on je jedini optimistični glas koji daje dah svežine u tom smorenom univerzumu; očigledno nije uspeo da pomogne u stvarnosti, ali filmu pomaže nesagledivo.

U poslednjim minutima, crni dim kulja iz peći krematorijuma u kom Ian Kurtis postaje ugljenisani prah, a film po poslednji put pita: zašto nas je ovaj mladi, talentovani čovek ostavio tako rano?
Ja imam odgovor: nije više želeo da živi, pa se zbog toga obesio u kuhinji.
Možda ne previše poetično ili inspirišuće, ali za mene – najtačnije.