Biti sahranjen živ je tema koja je bila veoma popularna u gotskoj literaturi krajem 19. veka. Klaustrofobija, bespomoćnosti i spora smrt gušenjem nije prijatna zamisao, a španski režiser Rodrigo Kortez je odlučio da nam prikaže upravo to.

Pol Konroj je civilni vozač kamiona koji radi za američku koaliciju u centralnom Iraku. Njegov konvoj napadaju lokalci, a on se budi zakopan u drvenom kovčegu. Naravno, Pol nije izolovan, već ubrzo nalazi mobilni telefon i započinje paničan napor da spasi sopstveni život.

Sve što saznajemo, saznajemo od njega – nema scena prisećanja, niti paralelne naracije. Film nas drži na istom nivou informisanosti na kom se nalazi i glavni lik.

Film radi magično puno sa tako malo. Različiti svetlosni izvori (upaljač, baterijska lampa, plavi ekran mobilnog telefona, hemijska lampa) daju različite boje kovčega i Pola, reflektujući njegove strahove, nadanja, grozničavu potragu za spasenjem i čistu paniku. Pored toga, scenografija se često menja i pored realističnih, daje i nemoguće kadrove unutrašnjosti kovčega i njegovog zarobljenog tela.

Polova tortura, mentalna i fizička je gotovo opipljiva za gledaoca, a scenario ne gubi na tempu od prvog minuta pa do samog kraja. Za izrazito minimalistički triler-dramu, ovo je od ključnog značaja.

Osim ljudi iza kamere, i Rajan Renolds zaslužuje sve pohvale. Ovaj glumac je još u filmovima kao što je THE NINES pokazao da zna da izgura različite uloge: u BURIED je konstantno dobar, a na trenutke gotovo brilijantan. Pored toga, Renolds, koji je solidno talentovan za komediju, uspeva da ubaci i malo crnog humora u Pola, što je bilo, gledajući zaplet, ne baš jednostavno.

BURIED je hrabro zamišljen, ali vrlo ozbiljno i predano realizovan film. Svi koji su radili na njemu mogu da budu ponosni činjenicom da su napravili nešto zaista nesvakidašnje, što je pri tome prošlo sve zahteve filmskog pripovedanja i želja šire publike, a to je velika retkost.

Ovo je teško i vrlo uznemiravajuće ostvarenje, od početka do kraja. U njemu, grupa vojnika, delegirana da pronađe razloge zašto malo, izolovano selo i dalje nije pogođeno kugom doputuje u obližnji manastir.
Tamo, oni od opata traže monaha koji će im biti vodič. Mladi Desmond se prijavljuje, željan da pronađe svoju devojku koja se takođe krije blizu tog mesta.

Ubrzo, oni polaze na put smrti, užasa i sumnje u boga.

Tokom više od jedne scene, BLACK DEATH me je podsetio na film VALHALLA RISING. Kao i u njemu, ovde nam režiser daje kombinaciju eksplicitnog nasilja i nadrealnih situacija i okruženja.
Ovom doprinosi i horska muzička podloga, koja daje dodatno isčešenje, kao i zanimljiva kamera iz ruke, ali, srećom, bez brzih, konfuznih prelaza koji su inače veoma popularni poslednjih godina.

Iako glavna priča prati lov na uzrok bezbožništva, postoje i druge niti koje sa sa njom prepliću.
Niko od likova, ni glavni ni sporedni, ne prilazi stereotipima koji su klasični za filmove smeštene u srednjovekovni period, već daje prilično uverljive religijske fanatike, plaćenike fokusirane na lično preživljavanje, preplašene seljake i racionalne, nemilosrdne seoske starešine.
Jedino je malo zabrinjavajuće činjenica da će, ukoliko nastavi sa ovakvim odabirom uloga, Šon Bin uskoro početi da nosi mač i u stvarnom životu.

Jedan od najjačih strana jeste igranje filma sa idejom natprirodnog, koja je odrađena tako dobro da ne uništava gledanje niti, sa druge strane, trivijalizuje zaplet.

Režiser, Kristofer Smit, može da bude ponosan – napravio je film koji u jednakoj meri funkcioniše kao žanrovsko ostvarenje, ali i kao kontemplacija na temu da li u poludelom vremenu uopšte ima ne-poludelih ljudi.

Naravno, ako to radite svaki dan, isto tako može da bude mesto gde ćete rizikovati teške povrede dok visite na prozoru vozača koji nije hteo da vam plati 40 centi.

THE PARKING LOT MOVIE govori o grupi vrlo specifičnih radnika na parkingu, i svemu što su naučili na tom poslu.

INSIDIOUS, priča o porodici koja počinje da primećuje paranormalne fenomene kada njihov mali sin padne u misterioznu komu daje dosta uzbudljivih i strašnih trenutaka i to čini sa malim budžetom i skromnim trajanjem.
Ovo je horor o ukletoj kući bez dodatne opereme – žanr može da bude ponosan na njegove tvorce.

LA HERENCIA VALDEMAR je samo prvi deo ove priče: za sada, stvari nisu loše, ali režiser i scenaristi će morati više da se potrude u drugom delu da bi ova horor priča prevazišla prosečan status.

THE CRAZIES je novo pričanje priče o malom selu u ruralnoj Ajovi u kom, bez ikakvog razloga, ljudi odjednom počnu da se ponašaju čudno. Dejvid, lokalni šerif, sumnja da se nešto mnogo veće dešava, a kada pronađe vojni avion koji se srušio u obližnjoj močvari, a čiji pad niko nije prijavio, postaje jasno da je situacija vrlo ozbiljna.

Tada, međutim, vojska zatvara kompletnu oblast i počinje da kupi ljude sa ulica, a misterija za šerifa i njegove bližnje odjednom postaje bitka za goli život.

Uz osetljiv šmek sličnih, zombi-apokalipsa filmova, pre svega 28 WEEKS LATER, THE CRAZIES je bazičan horor preživljavanja. Priča ne optereću sa uzrocima zaraze ili njenom pozadinom, već nas stavlja rame uz rame sa glavnim likovima. Uz njih, pratimo sve užase kroz koje prolaze.

U filmu, postoje dve pretnje: zaraženi ljudi, koji se ponašaju kao zombiji, ali nemaju problem da koriste oružje i oruđe zarad ubijanja, ali i vojne snage, koji bez previše ustezanja otvaraju vatru.

Najveća mana filma jeste način na koji se igra sa njima. Dok su susreti sa vojskom relativno nepredvidivi, svaki susret za ludacima je identičan: grupa junaka dolazi na nepoznato mesto, nadajući se da je sigurno, nakon čega se ispostavi da nije. Ovakav repetativni recept ubrzo počinje da zamara.

Osim ovog propusta, film je gledljiv horor koji stoji iznad proseka žanra. Međutim, kada se poredi sa prethodno spomenutim 28 WEEKS LATER, koji priča gotovo identičnu priču, THE CRAZIES gubi na gotovo svakom frontu.

Svedočanstva ljudi o nemilosrdnim borbama koje su od predivnih tropskih ostrva napravili spaljene stene nalik na površinu Meseca su užasavajuća, ali istovremeno i opčinjavajuća, jer opisuju okršaje u kojima su ljudi na obe strane bili primorani da se bore, udaljeni hiljade kilometara od svoji domova.

Serija THE PACIFIC, namerno ili slučajno, gotovo savršeno hvata duh ovog dokumentarca. Kroz visokobudžetnu prezentaciju, koja je, zahvaljujući podršci kompanija Toma Henksa i Stivena Spilberga, u rangu sa filmskom produkcijom, serija prikazuje sudbine nekolicine američkih marinaca koji su proveli četiri užasne godine u paklu na Pacifiku. Njihove životne priče, ličnosti i razlozi za odlazak u vojsku su drugačiji, ali ubrzo dobijaju nešto što svi dele – iskustvo rata.

Glumačka podela, veoma bitna za uverljiv prikaz ljudi koji su bačeni u krvoproliće, sprovedena je balansirano. Ona je kombinacija veterana poput Vilijama Sadlera i Džona Seda, novih lica u usponu koje predvodi vrlo upečatljiv Džejms Badž Dejl u ulozi ciničnog redova Roberta Lekija, pa čak i bivših dečjih glumaca kao što je Džozef Mazelo. Najbitnije, producenti nisu pozvali zvezde, što se pokazalo kao odlična odluka.

Snaga serije leži u odlučnosti da ne glorifikuje sukob, niti da opravda postupke njegovih učesnika. Umesto toga, ona priča priče o ljudima koji su se u njemu borili. Američki marinci nisu junaci kockastih vilica, Japanci nisu bezlični fanatici. Svi oni su samo ljudi, uhvaćeni u mrežu rata, gde su desetine ili stotine mrtvih vojnika samo brojevi na listama. Okruženi predivnim, bisernim morem, nemaju drugog izbora osim da se bore za, po rečima jednog od glavnih likova, pukovnika Luis Čestija Pulera (kog tumači sjajan Sadler), male tačke na mapama za koje nikada nisu čuli.

THE PACIFIC je više nego dostojno umetničko svedočenje da pod pravim okolnostima, čovek nije čoveku samo vuk, već nešto mnogo gore. Ali serija takođe pokazuje da su se u istim okolnostima obični ljudi pretvarali u nešto mnogo veće od čoveka, pokazujući neopisivu hrabrost, makar na samo nekoliko kratkih trenutaka.

U Engleskoj, troje prijatelja odrasta u izolovanom i strogo kontrolisanom internatu.
Oni nemaju roditelje, njihovi nastavnici i vaspitači su profesionalni, hladni i udaljeni. Zapravo, imaju samo jedni druge, ali, mnogo bitnije, i jako malo vremena.

Kroz tri faze odrastanja, Emili, Tomi i Rut traže ljubav, kao i svrhu njihovih kratkih života, bez obzira što znaju da će se oni okončati u veoma humanom činu. Kroz ovaj trougao, zapravo vidimo ubrzan kurs življenja.

NEVER LET ME GO je ekranizacija istoimenog romana iz 2005. Žanrovski, film je delimično fantastika, ali jedva. Njegova naučno-fantastična premisa samo gradi pozornicu za istraživanje osećanja koja postoje od kako postoji čovek: pronalaženje ljubavi i suočavanje sa smrtnošću.

Kao i kod svake dobre drame, pozornica je manje bitna od aktera. Nenametljivo, režiser Mark Romanek, u jednostavnom okruženju i praćeno sjajnom muzikom, dozvoljava glavnim glumcima, tojest Keri Muligan, Endru Garfildu i Kiri Najtli da nam u sat i četrdeset minuta pokažu tri povezana života, gotovo od početka do kraja.

Nisam siguran da li mogu nazvati NEVER LET ME GO remek-delom. Ne može se, međutim, osporiti da ovaj film sadrži mnoge stvari koje čine remek-dela.