Zapravo, poređenje Konana i Jednookog, glavnog lika VALHALLA RISING nije besmisleno: obojica su bili porobljeni i primorani da se bore u kvazi-gladijatorskim igrama. Kao i Konan, Jednooki je vrlo sposoban ubica i ratnik. Ali, tu poređenje prestaje. Jer, Jednooki je misteriozni borac zarobljen u bespućima Skandinavije, odlučan ili nemoćan da proizvede jednu jedinu reč. Njegovi tamničari su nordijski pagani, ali nedaleko, grupa hrišćanskih ratnika sprema se da pođe u Jerusalim i sveti rat, nezabrinuti činjenicom da poseduju vrlo jadan čamcobrod.

Zajedno sa Jednookim, krenuće u avanturu koja jako liči na loše LSD iskustvo u šumi.

Film je nasilan, ali nije se ni očešao o klasična ostvarenja ”viking” žanra. Traje samo 90 minuta, ali je to vreme podeljeno u poglavlja gde se naizgled dešava malo toga, osim tumaranja i umiranja. Mali razgovori koji se vode između likova mogu se podeliti na paranoisanje i besmisleno religiozno blebetanje. Da nije kostima, uverljivog oružja i kasapljenja, film bi mogao da bude studentski rad o trulom hipi-kampovanju.

Međutim, i pored svega toga, ovo ostvarenje ostavlja dobar i, mnogo bitnije, jak utisak. Kinematografija deluje jeftino, ali sjajno koristi bezlične, hladne predele Skandinavije i mokra, močvarna bespuća ”zemlje na drugoj strani” kao beskrajnu, apsolutnu konstantu stavljenu u kontrast sa sitnim, prljavim ljudima i njihovim trivijalnim delima. Lica, figure likova i retki ljudskom rukom napravljeni predmeti postavljeni su često na način koji formira fenomenalne, nadrealne slike, slično prvoj trećini filma THE NAVIGATOR: THE MEDIEVAL ODYSSEY.
Muzika, pogotovu moderne elektronske numere, gradi atmosferu i tenziju koja kao da služi da obmane gledaoca povodom onog što sledi. Nekonvencionalno, ali sasvim u skladu sa ostatkom filma.

Najveća tačka spoticanja sigurno jeste sama priča, kao i ideje koje film (možda) prezentuje. Ovo će predstavljati problem u zavisnosti šta gledalac očekuje; siguran sam da svako nametanje smisla i definitivna interpretacija nisu mogući. Prirodno, i ja imam tumačenja, samo istovremeno smatram da su ona nisu tako bitna. Ipak, ne mogu da se suzdržim i moram da ukažem, bez želje da kvarim gledanje, na jednu istorijsku činjenicu. Kada su hrišćanski misionari došli do Skandinavije, ova religija se brzo proširila zato što su lokalci u liku Isusa Hrista prepoznali ne Odina, već tragičnu ličnost Baldera, njegovog sina. Ukoliko odlučite da pogledate ovaj film, možda primetite na šta aludiram.

Bez obzira na odbacivanje mnogih konvencija, nedorečenost i jezivo spor tempo, ovo ostvarenje odaje utisak umetničkog dela koje od početka do kraja savršeno jasno zna gde ide.

CIRQUE DU FREAK je savršeno oličenje ove ideje: postani vampir i pobegni od svega, pravo u avanturu tvog života. Dva prijatelja, Daren i Stiv, nerazdvojni su od detinjstva, osim što prvi ima savršen život, a drugi je ogorčeno dete iz problematične porodice. Zajedno, pronalaze letak koji reklamira nastup cirkuskih nakaza, gde ubrzo i odlaze. Susret sa vrlo neobičnim i ne-baš-sjajno animiranim džinovskim paukom, kao i njegovim misterioznim vlasnikom, Lartenom Krepslijem, menja živote obojice zauvek.

Kao i slične ekranizacije koje su nastale pod kontrolom producenata očajnih da izboksuju dodatne nastavke, tojest serijale, CIRQUE DU FREAK želi da igra na mnogo polja istovremeno. Kao horor, film nudi baš ništa: delovi koji bi trebali da budu strašni ili pruže bar neku dozu tenzije deluju potpuno plastično. Slično prolazi i na planu komedije, sa izuzetkom neverovatnog Džona Rajlija. Njegovo tumačenje glavnog vampira je jednostavno savršeno – ozbiljno kada je potrebno, ali uglavnom cinično i puno mračnog, melanholičnog humora. Rajlijeve glumačke sposobnosti najbolje su poznate po odličnoj komičnoj dostavi, dobro prikazanoj u filmovima poput TALLADEGA NIGHTS: THE BALLAD OF RICKY BOBBY, ali čovek zaista može uverljivo da predstavi ogroman niz emocija i stanja, čak i u ovako nerealnom okruženju. Tužno, Rajlijev talenat takođe podvlači inertnost i apatičnost mladog Darena Šana, koji tumači Darena.

CIRQUE DU FREAK, pored težnje da prati stazu koju je utabao TWILIGHT serijal, najbolje funkcioniše kao nešto vrlo retro: omladinski film iz osamdesetih godina 20. veka. Ekscentrični likovi, osećaj avanture i zalaska u nepoznato, sa podvučenom pričom prijateljstva i poteškoća odrastanja samo su neke ideje na kojim su se bazirala ostvarenja kao odlični THE LOST BOYS. Njih ima i u ovom filmu, ali se plašim da su njegovi tvorci previše želeli da budu moderni i aktuelni da bi se zaista usmerili u ovom pravcu. Samim tim propustili su šansu da naprave nešto stvarno pamtljivo, umesto ostvarenja koje isuviše smrdi na hladan proračun nekog holivudskog marketing odeljenja.

Film igra na tu kartu vrlo uspešno. Nakon susreta sa uterivačem dugova iz pakla, kapetan Kejn odlazi u manastir u rodnoj Engleskoj i odbacuje svaki oblik nasilja. Jednog dana, međutim, monasi mu poručuju da mora da napusti to utočište i pronađe sudbinu negde napolju. Nevoljno, on kreće na hodočašće, a istovremeno, na krajnjem zapadu zemlje, misteriozni čarobnjak sprovodi teror nad lokalnim stanovništvom.

Bez obzira na istorijski okvir u kom je smeštena priča, univerzum Solomona Kejna sadrži magiju i veštice u jedankoj meri kao i kremenjače i šešire širokog oboda sa kopčom. Odluka režisera i scenarista da ne daju objašnjenje za nastanak ovog neobičnog miksa, uz odbijanje da period postave u neku korelaciju sa stvarnom istorijom pokazala se kao odlična: od početka do kraja SOLOMON KANE je čista fantastika.
Uz to, priča je sastavljena iz gomile kliše i predramatičnih elemenata koje film shvata smrtno ozbiljno i koji se dobro uklapaju u palp-osećaj celog ostvarenja.

Prosečan budžet od 45 miliona dolara za ovaj žanr najvećim delom usmeren je u izradu gotskih scenografija i kostima odgovornih za atmosferu užasa i propadanja. Film nije povukao velike zvezde, ali zato Džejms Pjurefoj pruža vrlo uverljivog kapetana Kejna, čoveka stvorenog iz nasilja koji pokušava da se iskupi, svestan da verovatno neće uspeti.

Po mnogo čemu, SOLOMON KANE podseća na CONSTANTINE, najviše u pogledu tragičnih glavnih likova i stvarnosti koja poseduje mračnu, natprirodnu stranu koju svi uzimaju zdravo za gotovo.
Razlika između njih jeste mnogo bolji glumački kadar, veći akcenat na akciju i generalno, mnogo zabavnije ostvarenje, naravno, u korist kapetana Kejna.

Ismevanje i alternativno tumačenje koncepta super-heroja nije novo, ali u svetu filmske umetnosti retko daje nešto zanimljivo, i veći deo ostvarenja sa tom idejom bazira se na receptu SCARY MOVIE franšize.
DEFENDOR koristi sasvim drugačiji pristup.
Glavni lik, Artur Popington je putar koji noći provodi u ulozi Defendora, osvetničke figure koja luta ulicama i štiti slabije, istovremeno tražeći glavnog neprijatelja, Kapetana Industriju.
U jednom od takvih lutanja, on sreće i ‘’spašava” mladu prostitutku Ket, koju uzima pod svoje krilo. Od nje saznaje za čoveka po imenu Radovan Krstić, bivšeg člana srpskih paravojnih formacija i centralne figure podzemlja, i postaje uveren da je on zapravo Kapetan Industrija.

Očekivao sam da se ovaj film bazira na glumi i pojavi Vudija Harelsona, koji tumači Defendora. Harelson je mnogo puta dokazao da se sjajno snalazi u neobičnim filmovima gde glumi nerelano čudne ljude, poput Roja u KINGPIN ili Mikija u NATURAL BORN KILLERS.
Bez obzira na njegovu dominantnost, značajnu težinu daju sporedni likovi, koji su napisani i realizovani prilično realno i svakodnevno. Ljudi kojima je stalo do Artura pokušavaju da ga urazume ili mu pomognu, dok kriminalci samo žele da ga sklone, po mogućnosti što nenasilnije i indiskretnije. Svi oni su samo ljudi koji hoće da odrade ono što planiraju i to na najbezbolniji način. Jedino je Artur taj koji ima misiju, jasan moralni kompas i nije spreman na kompromise, čak i kada sebe dovodi u direktnu opasnost.

Pored odličnog scenarija, vrlo lep dodatak jeste činjenica da se režiser koristi mnogim stripskim manevrima u pričanju priče – flešbekovi na Arturovo odrastanje objašnjavaju genezu njegovog alter-ega, a tokom kompletnog trajanja filma, sa vremena na vreme čuje se voditelj talk-radio programa koji zajedno sa slušaocima komentariše stanje kriminala u gradu, a potom i Defenderovo pojavljivanje i ponašanje.

Ispod pakovanja komedije, DEFENDOR nudi vrlo dobru dramu o čoveku, ali provlači pitanje šta je u modernom svetu hrabrost, i kada je dozvoljeno reagovati na nešto, a da nam za to država ne daje platu i napunjen pištolj.
Artur je lik koga ova dilema ne dodiruje. Na početku filma, njegovo ponašanje i stavovi mogu se protumačiti mentalnim oboljenjima i teškim detinjstvom, ali na kraju, ostaje mogućnost da je Defendor jedini koje je bio zaista ”normalan”, dok su se svi ostali, kao i društvo u celini, prosto navikli na ”nenormalno”.

Da li su to njihova neobična lica?
Hobiji i aktivnosti koje upražnjuju u slobodno vreme?
Možda razmišljanja i pogled na svet?

Ako se može suditi po njegovom filmu, Džared Hes siguran sam, misli da su to definitivno neobična lica. Od prvog trenutka, ovaj film ih je prepun, i u svakoj sceni, oni krase pozadinu poput morbidne ljudske scenografije. Bilo da su književne večeri, crkveni horovi ili putnici u autobusu, Hes trpa ove obične ljude sa ”nefilmičnim” licima (u prevodu, licima poput naših), a profesionalne glumce šminka, oblači i češlja na način koji treba da ih uneredi, primoravajući gledaoca da se zapita čemu sve to? Da li je to možda način na koji ovaj režiser stavlja neku vrstu vodenog žiga u svoja ostvarenja, budući da su njegove prethodne filmove NAPOLEON DINAMIT i NACHO LIBRE krasila slična ljudska lica.

Na žalost, to nije slučaj.

Gentlemen Broncos samo želi da bude drugačiji. Engleski izraz quaint bi bio verovatno savršen termin za ono što je Hes želeo da postigne – njegov prevod bi glasio, recimo: nešto čudno, ali na prijatan ili zanimljiv način. Film jeste čudan, samo prijatno i zanimljivo nekako nisu upali u ovu priču o mladom piscu Bendžaminu čiji palp naučno-fantastični roman ukrade mnogo poznatiji, ali i teško sagoreli pisac Ronald Ševalije.

Hes bira da se sprda sa jeftinim SF-om i prepotentnim temama ovog žanra, ali bez stvarne substance, već kao da celu satiru gradi na svojim predrasudama, a ne o samim delima. Da bi efektivno ismevali nešto, neophodno je istovremeno to jako dobro poznavati – samo jedna epizoda serije FUTURAMA ima više efektivnijih šala o SF-u nego kompletan GENTLEMEN BRONCOS.
Međutim, da je Hes odlučio da ostane na ovom, možda bi nešto od svega i ispalo. Umesto toga, odlučio je da ubaci i sweded kinematografiju, koja je kao tema već čarobno propala u filmu BE KIND REWIND, uz značajan akcenat na opičene, asocijalne odnose između Bendžamina i njegove majke, možda-devojke i svih drugih likova. Time je samo rasuo već jako labavu priču, samo da bi je ponovo povezao na najklasičniji mogući način.

Svetle tačke filma su glumci Sem Rokvel i Džemejn Klement. Prvi glumi dve drastično drugačije verzije glavnog lika Bendžaminovog romana, a drugi podmuklog Ševalijea, čiji duboki bas zvuči kao da dolazi sa neba i diktira Mojsiju šta da zapiše na kamene ploče.
Pored njih, muzika je odlična: pesme ”In the Year 2525” i ”Just Like Jesse James” pomažu nemerljivo atmosferi kojoj je kroz ceo film pomoć očajnički neophodna.

Ako Hes misli da baza humora oblačenje starog, naboranog čoveka kao treš SF fana, sve sa Madona metalnim grudima i roza providnom bluzom, onda imam ideju kako da učini film još smešnijim: neka mu navuče gaće na glavu. Tek će to biti urenebesno.

Na udaljenoj planeti, urođena vanzemaljska vrsta nalazi se u tehnološkoj eri koja je kombinacija estetike ”bele ogradice” viđene tokom 50ih u SAD i vrlo konzervativne, nepromenjive naučne misli koja, između ostalog, tvrdi da je svemir velik gotovo neverovatnih 500 milja. Mladi Lem je tinejedžer koji uskoro treba da se zaposli i uđe u svet odraslih, ali pravi svemirac, kapetan i astronaut Čarls Bejker sleće u njegovo dvorište.

Jedini problem jeste da na planeti vlada snažan strah od vanzemaljaca, koje lokalci zamišljao kao krvožedna stvorenja sposobna da putem telekineze nametnu svoju volju. Nevoljno, Lem pomaže Čarlsu da izbegen lov na veštice organizovan od strane super-paranoične vojske i nađe put kući.
Animacija i generalni umetnički segmenti nisu ispod standarda, ali isto tako ne plene ni u jednom trenutku. Isto važi i za glumačku postavu i sinhronizaciju, pa zato uspešnost ovog filma sasvim zavisi od načina na koji publika bira da ga gleda.

Ukoliko ga posmatrate kao lepršavo, dečije ostvarenje koje mogu da gledaju odrasli, nećete naći mnogo toga zanimljivog.
Međutim, ukoliko ga posmatrate kao satiru drevnog američkog straha od sovjeta, ali i od nedavno, islamskog fundamentalizma, ostvarenje pruža zaista zanimljive momente, pre svega za najmlađe, koji tek treba da pojme koncepte neutemeljenih strahova koje im na dnevnoj bazi projektuju novinari kroz masovne medije i ”relevantni ljudi” poput političara, obaveštajnih šefova i generala. Kroz sprdanje sa takvim ličnostima, PLANETA 51 jasno govori da čak i vanzemaljci ne mogu da budu tako drugačiji, samo ako dozvolimo sebi da ih napokon upoznamo.

Bez obzira na mnoge sitne nedostatke, ova ideja gura ceo film napred, a ujedno i edukuje mlade da je jedina stvar koje treba da se plaše sam strah.

U početku upoznajemo Boba Viltona, kog tumači Juan Mekgregor, sagorelog novinara ogorčenog zbog razvoda, koji odlazi u Kuvajt da izveštava o Drugom Zalivskom ratu samo da bi bivšoj ženi dokazao da je muškarac. Međutim, njegovi planovi se menjaju kada sreće misterioznog Lina Kesidija. Bob, u tumačenju uvek harizmatičnog Džordža Klunija istog prepoznaje iz starijeg intervjua, gde se njegovo ime spomenulo u okviru priče o tajnom vladinom programu stavarnja nove generacije vojnika, nazvanih Džedaji.
Nakon ubeđivanja, Lin pristaje da povede Boba na svoju tajnu misiju koju je usnio i pokaže mu svet Džedaja.

Ispričano kroz mnogo flešbekova, priča pokazuje savršenu izgubljenost američke vojne svesti nakon vijetnamskog fijaska i ludačku otvorenost ka bilo kakvim radikalnim idejama. U tom miljeu se pojavio narednikm Bil Đango i predložio da formira novu jedinicu baziranu na hipi-eko kulturi, nenasilju i paranormalnim moćima. Vojska je odobrila njegovu ideju. U filmu, njega glumi Džef Bridžis kao malo ozbiljniju predstavu lika The Dude iz filma THE BIG LEBOVSKY.

Iako postoji nekoliko niti radnje, pre svega glavna u kojoj Bil i Lin putuju u srce iračke pustinje, prava srž filma leži u priči o nastanku, funkcionisanju i padu takozvanog Prvog Zemaljskog bataljona, koji je postojao i u starnosti. Tu su vojnici učeni da vole prirodu i crpe njenu moć, da odbijaju napade mislima, gledaju sovjetska vojna postrojenja hiljade kilometara dalje putem snage uma, i desetine drugih new-age sposobnosti.
Kroz ove programe, upoznajemo ljudi kao Lin i Bil koji žele da stvore novi svet preko njegove najgore karakteristike: masovnog oružanog konflikta. Njihove namere, iako naivne, su dobre, ali neodržive i podložne korupciji vojne mašine, baš kao što su bile u stvarnosti, trideset godina ranije.

Film se sprda sa paranojom (koja je i pokrenula ovaj program, u strahu da sovjeti to ne postignu prvi) i neobuzdanošću kolektivnog vojnog uma, ali istovremeno prikazuje likove čiji entuzijazam i vera prave od njih anti-heroje u sukobu koji ne mogu da dobiju. Iako su želeli da okončavaju ratove pre nego što ovi počnu, oni će i dalje biti završavani bombama i eksplozijama. Naša svakodnevica je savršen svedok.

Ne znam koliko su Bob, Lin i drugi verni svojim stvarnim uzorima, ali THE MEN WHO STARE AT GOATS pruža toplu priču o ljudima slomljenih ideala i urušene vere, koji su želeli da promene rat u nešto humanije. Gledaoc ne može da ostane ravnodušan pred njihovom neobičnošću, čak i ako su zaista verovali da mogu da trče kroz zidove.

Get your own playlist at snapdrive.net!

Nakon gledanja, osećaj neuspele adaptacije kompleksnog romana jasno rezonuje. Iako počinje kao relativno jednostavna naracija devojčice Suzi koja živi harmonični život sve dok ne padne šaka psihotičnom ubici i završi u predvorju raja, ovo ostvarenje u druge dve trećine nastavlja da meša u sebe mnoge druge nebitne sastojke. Ovo se ogleda u grupi likova koji izlaze i ulaze u fokus, uključujući i samu Suzi, što je apsurdno.

Ironija leži u činjenici da je glumačka postavka odlična – mlada Saoirse Ronan (neću se usuditi da njeno prvo ime adaptiram u srpski) ima sve karakteristike buduće zvezde, Suzan Sarandon emituje harizmu u svakoj sceni, čak i Mark Volberg daje ubedljivog slomljenog oca. Najviše od svih, Stenli Tuči, čovek koji je poput Vilijama Mejsija i Filipa Simora Hofmana suviše dugo bio u sporednim ulogama, ovde blista kao serijski ubica. Njegov prikaz je taktilan, bezosećajan i kao muzika iz najboljih dana Massive Attack-a, jako moćan u svojoj prividnoj mirnoći. Ako nešto preživi test vremena u vezi ovog filma, biće to Tuči, kog već zasluženo obasipaju hvalospevima.

Sa njima i likovima koje tumače, Džekson se igra kao dete u testu. Razvlači, kida, spaja i ponovo rasteže, što u svakom trenutku liči na nešto, samo da bi odmah ponovo postalo ništa. Kada bih morao da kažem koja je tema filma, razmišljao bih između ideje zagrobnog života, nemogućnosti ljudi da se izbore sa tragedijom, suočavanja sa novom porodičnom stvarnošću, sudbine koja sve vidi i na kraju primorava svakog da bere ono što je sadio. Svaka od ovih tema je vredna filmske pažnje, ali sve zajedno daju nešto što bi bio durbin koji se stavlja na jedno oko, a ima hiljadu krajeva.

Naravno, mnoge stvari mogu biti oproštene filmu ako kroz sebe gura upečatljivu atmosferu, ali ovde to nije slučaj. Istovremeno, poruka ostvarenja je očigledno označena od strane Džeksona kao nebitna, tako da je sam kraj patetičan i trivijalan, začinjen mudrostima iz kineskih ”kolačića sreće”.

Verovatno najveća krivica leži u samom literarnom predlošku, budući da su neke knjige teže za adaptaciju od drugih. Međutim, ako je Dejvid Kronenberg mogao da snimi film NAKED LUNCH, Džekson je trebao da bude u stanju da prepozna THE LOVELY BONES kao, u svojoj srži, prepotentnu, feel good priču ispričanu kroz nabacan i jednako prepotentan film.

Rešenje za Gajeve kreativne probleme iz ove tačke deluje jako jednostavno – zaboravi ono što si pravio do sada, i uzmi nešto sasvim novo, ali u svom jezgru, vrlo slično temama koje te zanimaju, a to su svet kriminala i London.
Elementarne stvari, dragi Votsone.

Ričijeva vizija univerzuma Šerloka Holmsa je, ako ništa drugo, odlično izbalansirana između starih, krutih i neprirodno stilizovanih verzija gde je Džeremi Bret suvereno vladao kao narko-detektiv i slobodnog, kočopernog stila koji krasi likove modernog britanskog podzemlja kao što su Boris The Bullet Doger, Turkish i Barry The Baptist. Lepo je gledati kako ih film majstorski miri i pravi fuziju koja ne bi trebala da uvredi čak ni najtvrđe ljubitelje dela Artura Konana Dojla, a istovremeno da ne bude dosadna.

U filmu, mladi Šerlok i njegov prijatelj i cimer, doktor Votson, spremaju se za venčanje i iseljenje jednog od njih. Istovremeno, Londonom hara serijski okultni ubica, ali pravi poblemi za detektivski duo počinju tek nakon njegovog hvatanja i vešanja. Bazirajući prvu polovinu filma na gotskoj atmosferi magije i misterije, Riči daje savršen uvod za Šerlokove naučne metode istrage, hvatajući tako esenciju ovog dela. Čak i moderne sekvence tuča, snimane brzinskom kamerom ne deluju nakaradno, zato što su ispričane na uverljivo ”šerlokovski” način.

Robert Daun kao mladi Holms funkcioniše vrlo dobro. Iako pravi novu varijaciju nadmenog detektiva, Dauni ne preteruje, već se trudi da svoj ekscentrični talenat uklopi u ekscentričnost svog lika. Džud Lo kao Votson ima odličnu hemiju sa Daunijem koja se primarno ogleda u suvom humoru i podbadanjima pomoću kojih se duo boraca protiv zločna interno teroriše.
Tu su takođe redovni Lestrad, gospođa Hadson, i naravno, budući neprijatelj broj 1, profesor Morijarti. Od sporednih likova, najupečatljiviji je Mark Strong kao jezivi okultista Lord Blekvud.

SHERLOCK HOLMES je zabavan, dinamičan film koji bi mogao da bude okvir za buduće ekranizacije dela koja već imaju ogroman broj ljubitelja. Kroz Gaj Ričijev pristup, integritet originala se ne narušava, a istovremeno, samo ostvarenje više nego uspešno stoji na stoji na sopstvenim nogama.