To se sve promenilo sa pojavom STAR TREK, poslednjeg seksi nastavka poznatog serijala, a najveći uspeh filma FANBOYS jeste što je ovo u neku ruku prorekao.

Ukratko, ovaj film promoviše geekdom – ubeđuje publiku da je opsesija segmentom pop kulture, u ovom slučaju serijalom STAR WARS u stvari sasvim kul stvar, ako se prihvati na pravi način. Ovaj film, međutim, nije kul, a jeste samo površno zabavan/smešan.

Priča prati grupu prijatelja koja se razišla nakon srednje škole, tokom koje su svi bili ogromni obožavatelji Lukasovih filmova. Vest da je jedan od njih, Linus, teško bolestan, ponovo ih je okupila i dovela na odluku da krenu na put do Skajvoker ranča gde je u to vreme Džordž Lukas montirao STAR WARS EPISODE 1, i odgledaju film pre svih.

Tu film postaje road movie, gde akteri ništa smislenom ne uviđaju, prolaze kroz razne jadnjikave avanture, spuštaju pejotl kao da je sladoled i deluju kao što deluje kompletan film – jako, jako lažno.

Dobra stvar kod komedija poput SUPERBAD leži u činjenici da su autori očigledno proveli detinjstvo praveći šale o penisima i maštajući kako da dođu do devojaka.

Kreatori FANBOYS nisu proveli mladosti uz STAR WARS, ili su namerno napravili neautentičan i bled film.
Kristen Bel kao Zoe je savršena reprezentacija ovog problema – prelepa i izuzetno drvena, izgleda kao da sve vreme razmišlja: ja nisam prava osoba za ovo…

Teško je šaliti se u pozitivnom smislu sa nečim tako inicijalno tužno-smešnim kao što je geekdom, pa nije neko iznenađenje što je FANBOYS ispao tako zaboravljiv i neuverljiv.

Kao i u slučaju ostvarenja ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE, koreni stvaralaca ovog dela nisu na brdovitom Balkanu, već leže negde tamo daleko, gde je film uvek težio da dobije publiku i bude zabavan. Ipak, za razliku od tog, jednako zanimljivog ostvarenja, BEOGRADSKI FANTOM spretno igra sa onim što ima, ali još spretnije sa onim što nema.

Najpametniji potez od mnogih koje su povukli njegovi tvorci jeste odluka da se kombinuje dokumentarni pristup sa igranim. Tako, mi slušamo dinamične priče stvarnih aktera o čoveku koji je 1979. izluđivao policiju i oduševljavao građane Beograda svojim vožnjama u ukradenom Poršeu, ali ih isto tako vidim dramatizovane.
Ovom odlukom, mi ne dobijamo usiljenu priču o jednodimenzionalnim likovima, niti film pokušava da objasni motive glavnog junaka. Stvar je jednostavna: on beži, oni ga jure. Širu priču i hipoteze dobijamo u okviru dokumentarnog dela, ali do kraja, to su nagađanja i privatna mišljenja.

Sama tehnička strana je dobra koliko može da bude. Jurnjava je zanimljiva i pažljivo koreografirana, umesto da je samo snimljena uz štap i kanap; glumci su dobro odabrani i spremni da pruže prigušene nastupe. Najbitnije, film je poliran do visokog sjaja, i izgleda vrlo, u nedostatku bolje reči, šik, ali na dobar način.

Za mene najbolji ne-regionalno-fokusiran srpski film od SEDAM I PO.

Ovaj film je nova verzija originala Vesa Krejvena koji je u svoje vreme napravio pravi skandal zbog scena nasilja i seksa. Automatski, novo snimanje takvog koncepta nije zahvalno – danas su gledaocu mnogo otporniji na scene povređivanja i mučenja.

Uprkos tome, režiser Denis Ilijadis uspeo je da prenese duh originala. Priča nije kompleksna i govori o dve mlade devojke koje nalete na porodicu psihopata i kriminalaca, i kasnije uključivanje porodice jedne od njih

Ovo nije spaltter film, niti klasičan horor. Umesto toga, Ilijadis daje prizor besmislenog nasilja, koje potom menja aktere, ali i dobija na intenzitetu. Svi filmski elementi su prigušeni: kamera je neprimetna, muzika i fotografija takođe.

Ovim potezom, sav fokus je stavljen na likove.

I dalje nisam siguran šta tačno da mislim o THE LAST HOUSE ON THE LEFT, ali bez sumnje, ostavlja snažan utisak.

Novi film Tarantina (dalje u tekstu: Carokralj) bavi se najnasilnijim sukobom u istoriji čovečanstva, ne računajući onaj između 2Pack- i Notorious B.I.G-a. U okupiranoj Francuskoj, devojka jevrejskog porekla vodi mali bioskop, okrutni SS oficir lovi neprijatelje države, a grupa američkih vojnika napada nemce u jezivoj gerilskoj kampanji koja uključuje skalpiranja.
Kroz nekoliko poglavlja, njihove priče se susreću i na kraju kulminiraju na premijeri filma o nemačkom vojniku koji je sam ubio 300 neprijatelja za nekoliko dana.

Iza ovog običnog zapleta, krije se svet kakav retko viđamo na filmu, a generalno i u drugim narativnim umetničkim delima. U njemu, špageti vesterni, glupe komedije i minimalističke, super-nasilne akcije prepliću se oko teških tema kao što je progon jevreja i to ravnopravno na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku. Ali, mnogo bitnije, tuđa pravila ne moraju da važe u ovom svetu. Recimo, trivijalna akcija poručivanja kolača prikazuje se u celosti, sve sa traženjem stvari koju je konobar zaboravio. Još bitinije, radnja je savršeno nepredvidiva. U ovom filmu, bukvalno sve je moguće, uključujući i pojavljivanje vanzemaljaca na biciklu (bez brige, ovo se ne dogodi).

Iako deluje kao ratni film, ovo ostvarenje ne može da se zabije u taj žanr. Nije ni nekakva varijacija neo-vesterna ili trilera u čudnim okolnostima. Nije komedija, iako film jeste na trenutke urnebesno smešan, a konstantno zabavan.

Možda su stvari ovako opčinjavajuće u glavi ljudi kao Tim Barton, ali Carokralj je uspeo to u celosti da prenese na platno.

Srećom, Rejmi je nadrobio bensedine u čaj svojim čuvarima, ukrao ključeve pomoću improvizovane pecaljke i pobegao iz zatvora dečijih filmova.
Njegovo novo ostvarenje, DRAG ME TO HELL, daje Rejmija sa osnovnom opremom. To je postavka kada je ovaj čovek, baš kao ruski džip, u najboljem izdanju.

Priča prati Kristinu, krotu radnicu banke koja jedan dan odbija treće produženje kredita staroj babi, romsko-istočnoevropskog porekla. Za uzvrat, stara baba baca na nju prilično jednostavu kletvu: tri dana će Kristinu mučiti paranormalne sile pre nego što je četvrtog povuku u pakao i zauvek hrane njenom besmrtnom dušom. A kod nas bi svi želeli da rade u banci.

Jednostavna ideja, jednostavna realizacija – Rejmi želi da nas uplaši i za to koristi sve moguće jeftine trikove – stvari iskaču iz uglova, eksplodiraju preko ekrana, buka se smanjuje i povećava do neprijatnih nivoa. Uz to, Rejmijeva direkcija odmah na početku daje do znanja da neće biti sigurnih deonica, pa problemi za Kristinu, kao i gledaoca, mogu da dođu u bilo kom trenutku, bez obzira na lokaciju i druge likove. Zbog toga, film drži na iglicama do te mere da ponekada poželite da prestanete sa torturom, koliko god bili mentalno spremni na neprijatna iznenađenja.

Još jedna od genijalnih odluka jeste biranje starijeg, gotovo gotskog horor okurženja – egzotični medijum, romske kletve, otkinuta dugmad, viktorijaske senase, žrtvovanje životinja, drevni magijski priručnici. Zbog toga ostvarenje liči na filmove kao WARLOCK i drži se daleko od trendi tema koje prezasićuju žanr poslednjih godina.

Uz sve to, Rejmi pokazuje da nije izgubio ni trunku simpatično-bolesnog smisla za humor, a glavna glumica Alison Lohman savršeno prenosi lik pomalo blentave, zbunjene, nesigurne ali ne i sasvim dobrodušne bivše debeljuce koja polako ludi od straha. Zato njeno vrištanje rečenica poput ”I killed that little kitty! You’re so full of shit!” zvuči tako smešno, pored što liči na Rejmijevog najpoznatijeg lika, Eša.

Zabavno i strašno jeste ovo ostvarenje, što meni lično ni jedan horor film nije bio već mnogo godina. Seme, nadam se da više nikada nećeš završiti u Spajdermenovoj ili bilo čijoj drugoj tamnici, pošto DRAG ME TO HELL pokazuje koliko dužina plivaš ispred mlađe generacije horor režisera.

Ovo kažem zato što su svi prominentni elementi filma akcioni – akcione sekvence, vanzemaljsko oružje i tehnologija, potera, hoće-li-uspeti-ili-ne tenzija. Sama premisa, ideja da vanzemaljci slete u Južnoafričku republiku i postanu građani druge klase, nije razrađena, ali kako može da bude?
Problem je u tome što svi (ili hajde bar 95% nas) znamo da je aparthejd loša stvar. Sličnu redundantnost poseduju i filmovi koji nas ubeđuju da je rat užasan i besmislen – prešli smo tu lekciju odavno, učiteljice! Takođe, ko bi sumnjao da bi se čovečanstvo ponašalo kao stoka prema vanzemaljcima koji ne bi bili u stanju da nas pokore? Ponašamo se kao stoka jedni prema drugima već 12 000 hiljada godina, možda i oduvek. Korporacije nam ne žele dobro? Idi begaj Nile Blumkampe!

Zato mi smeta kada film, koji u prvoj polovini prati dan u životu birokratu Vikusa Van Der Merva dok pokušava da iseli vanzemaljce iz ruiniranog Distrikta 9, prelazi u klasičnu SF potera-akciju. Tu je film mnogo bolji od recimo, PAYCHECK, ali po konceptu identičan.

Međutim, ukoliko se ignoriše neuspela, površna analiza životnih pitanja čovečanstva, ovo je veoma zabavan i dinamičan film, pre svega zbog kamere i nenametljivo-fantastično integrisanih kompjuterskih efekata. Blumkamp je naučio da pravi filmove od štapa i kanapa (ovo je njegov prvo celovečernje ostvarenje), a kada mu je Piter Džekson dao 30 ’ona, snimio je ostvarenje koje je odmah dobilo publiku.

Nadam se da će talentovani Nil za sledeći film izabrati nešto oko čega stvarno možemo da mućnemo glavom kada izađemo iz bioskopa (ili ugasimo VLC plejer). Ovako, gledanje me je prisetilo na trenutke kada vas kao dete odrasli kazne zbog nečega i kažu ’’a sada razmislio o tome’’.

Bako, a da li mogu da NE razmislim o tome, pošto znam da je nije dobro razbiti prozor, ali ću sve jedno sutra opet šutati loptu u kući?

Zapravo, poređenje Konana i Jednookog, glavnog lika VALHALLA RISING nije besmisleno: obojica su bili porobljeni i primorani da se bore u kvazi-gladijatorskim igrama. Kao i Konan, Jednooki je vrlo sposoban ubica i ratnik. Ali, tu poređenje prestaje. Jer, Jednooki je misteriozni borac zarobljen u bespućima Skandinavije, odlučan ili nemoćan da proizvede jednu jedinu reč. Njegovi tamničari su nordijski pagani, ali nedaleko, grupa hrišćanskih ratnika sprema se da pođe u Jerusalim i sveti rat, nezabrinuti činjenicom da poseduju vrlo jadan čamcobrod.

Zajedno sa Jednookim, krenuću u avanturu koja jako liči na loše LSD iskustvo u šumi.

Film je nasilan, ali nije se ni očešao o klasična ostvarenja ”viking” žanra. Traje samo 90 minuta, ali je to vreme podeljeno u poglavlja gde se naizgled dešava malo toga, osim tumaranja i umiranja. Mali razgovori koji se vode između likova mogu se podeliti na paranoisanje i besmisleno religiozno blebetanje. Da nije kostima, uverljivog oružja i kasapljenja, film bi mogao da bude studentski rad o trulom hipi-kampovanju.

Međutim, i pored svega toga, ovo ostvarenje ostavlja dobar i, mnogo bitnije, jak utisak. Kinematografija deluje jeftino, ali sjajno koristi bezlične, hladne predele Skandinavije i mokra, močvarna bespuća ”zemlje na drugoj strani” kao beskrajnu, apsolutnu konstantu stavljenu u kontrast sa sitnim, prljavim ljudima i njihovim trivijalnim delima. Lica, figure likova i retki ljudskom rukom napravljeni predmeti postavljeni su često na način koji formira fenomenalne, nadrealne slike, slično prvoj trećini filma THE NAVIGATOR: THE MEDIEVAL ODYSSEY.
Muzika, pogotovu moderne elektro numere, gradi atmosferu i tenziju koja kao da služi da obmane gledaoca povodom onog što sledi. Nekonvencionalno, ali sasvim u skladu sa ostatkom filma.

Najveća tačka spoticanja sigurno jeste sama priča, kao i ideje koje film (možda) prezentuje. Ovo će predstavljati problem u zavisnosti šta gledaoc očekuje; siguran sam da svako nametanje smisla i definitivna interpretacija nisu mogući. Prirodno, i ja imam tumačenja, samo istovremeno smatram da su ona nisu tako bitna. Ipak, ne mogu da se suzdržim i moram da ukažem, bez želje da kvarim gledanje, na jednu istorijsku činjenicu. Kada su hrišćanski misionari došli do Skandinavije, ova religija se brzo proširila zato što su lokalci u liku Isusa Hrista prepoznali ne Odina, već tragičnu ličnost Baldera, njegovog sina. Ukoliko odlučite da pogledate ovaj film, možda primetite na šta aludiram.

Bez obzira na odbacivanje mnogih konvencija, nedorečenost i jezivo spor tempo, ovo ostvarenje odaje utisak umetničkog dela koje od početka do kraja savršeno jasno zna gde ide.

CIRQUE DU FREAK je savršeno oličenje ove ideje: postani vampir i pobegni od svega, pravo u avanturu tvog života. Dva prijatelja, Daren i Stiv, nerazdvojni su od detinjstva, osim što prvi ima savršen život, a drugi je ogorčeno dete iz problematične porodice. Zajedno, pronalaze letak koji reklamira nastup cirkuskih nakaza, gde ubrzo i odlaze. Susret sa vrlo neobičnim i ne-baš-sjajno animiranim džinovskim paukom, kao i njegovim misterioznim vlasnikom, Lartenom Krepslijem, menja živote obojice zauvek.

Kao i slične ekranizacije koje su nastale pod kontrolom producenata očajnih da izboksuju dodatne nastavke, tojest serijale, CIRQUE DU FREAK želi da igra na mnogo polja istovremeno. Kao horor, film nudi baš ništa: delovi koji bi trebali da budu strašni ili pruže bar neku dozu tenzije deluju potpuno plastično. Slično prolazi i na planu komedije, sa izuzetkom neverovatnog Džona Rajlija. Njegovo tumačenje glavnog vampira je jednostavno savršeno – ozbiljno kada je potrebno, ali uglavnom cinično i puno mračnog, melanholičnog humora. Rajlijeve glumačke sposobnosti najbolje su poznate po odličnoj komičnoj dostavi, dobro prikazanoj u filmovima poput TALLADEGA NIGHTS: THE BALLAD OF RICKY BOBBY, ali čovek zaista može uverljivo da predstavi ogroman niz emocija i stanja, čak i u ovako nerealnom okruženju. Tužno, Rajlijev talenat takođe podvlači inertnost i apatičnost mladog Darena Šana, koji tumači Darena.

CIRQUE DU FREAK, pored težnje da prati stazu koju je utabao TWILIGHT serijal, najbolje funkcioniše kao nešto vrlo retro: omladinski film iz osamdesetih godina 20. veka. Ekscentrični likovi, osećaj avanture i zalaska u nepoznato, sa podvučenom pričom prijateljstva i poteškoća odrastanja samo su neke ideje na kojim su se bazirala ostvarenja kao odlični THE LOST BOYS. Njih ima i u ovom filmu, ali se plašim da su njegovi tvorci previše želeli da budu moderni i aktuelni da bi se zaista usmerili u ovom pravcu. Samim tim propustili su šansu da naprave nešto stvarno pamtljivo, umesto ostvarenja koje isuviše smrdi na hladan proračun nekog holivudskog marketing odeljenja.