Zašto, o zašto si se ubio, Iane sine!

Nema pravog darkerke/a koji nije bio u jednom trenutku fan grupe Joy Division; njihov opus jeste skroman, ali je zato količina mračnih emocija poput depresije, melanholije i generalne distrofije dovoljna za ceo život stvaralaštva. Većina tog depresivnog inputa došla je od pevača, Iana; ostatak očigledno nije bio toliko tužan, budući da su nakon njegove smrti formirali New Order, jednako uspešan ali ni blizu tako negativan i težak bend.

Ova muzička biografija počinje pri kraju Ianovog život, i ne daje nam pregled njegovog odrastanja.
Realno, možda je to i nepotrebno, budući da je čovek bio i dalje klinac kada se obesio (23 godine), pa nema potrebe za dubokom retrospektivom.
Mladi Ian odrasta u Maklensfildu, delu mnogo većeg Mančestera, gde ide u školu, puši, sluša ploče, piše pesme koje niko ne čita i ponekada se radi sa teškim lekovima za starije građane.
Jasno, ovo nije dovoljno, pa se uskoro ženi sa ”dugogodišnjom” devojkom Deborom (koja je prikazana kroz vrlo prizemni pristup Samante Morton) i nalazi posao u službi za zapošljavanje. Ne prolazi više od pola sata filma pre nego što njih dvoje žive samostalno u kući, zaposleni na stalnim radnim mestima. Kao mladi u Srbiji danas!

Logično, sledeći korak za njega jeste da preuzme ulogo pevača indi benda i doživi gigantsku popularnost. Gledajući sa strane, Ian je bio kreten što se ubio – sve mu je išlo od ruke, iako se on, naizgled, nije posebno trudio.

Ipak, priča ne prestaje da se gradi oko njegovog samoubistva, koje nesumljivo dolazi. Dok se život odvija oko njega, gledaoci postaju detektivi koji proveravaju sve moguće faktore, tražeći ‘’srebrni metak” koji ga je gurnuo preko ivice.
A njih ima više nego što može da se prebroji, unutra i spolja.
Film čak i vizuelno govori takvim jezikom: kadrovi su dugi i spori, sobe prazne a ostali likovi veoma ćutljivi; sva pažnja je na Ianu, kog dosta dobro tumači Sem Rajli. Na žalost, njih dvojica odlučno odbijaju da pruže ili bar ukažu na direktan odgovor. Kakavi sebični gadovi!

O njegovom unutrašnjem svetu dobijamo samo naznake; da li se unutra nalazi nešto slično neubedljivoj nadrealnoj poeziji, koja samo izgleda kompleksno i duboko, a u stvari je lupetanje; ili se zaista iza njegovih tužnih očiju krio lavirinti genijalnosti iz kog je jedini izlaz bila omča?
Opet, film nam daje samo slegnuta ramena. Ovo čak nije ni slučaj ”neka svako donese svoje zaključak”, pošto nema dovoljno podataka. Ili ih ima previše.

Režiser Anton Corbin, kojem je ovo prvi dugometražni film, nakon karijere u muzičkoj industiji, koristi previše jeftinih trikova: sve je snimljeno u crno-beloj tehnici, emocije su uglavnom zaravljene a scene, pre svega enterijera kao izvučene iz stripova Frenka Milera.
Za mene, crno-belo predstavlja najveći problem; kao i kod fotografije u toj tehnici – mnogo je teže napraviti upečatljiv prizor u boji nego u nijansama sive.

Muzika, očigledno bitan element, savršeno je odabrana i verno prikazuje njihovu/negovu stvaralačku genezu, a scene nastupa izgledaju veoma uverljivo (osim plastične publike, prema filmu copy-paste i identične u svakom kutku Britaskih ostrva). Iako se spominju i drugi umetnici iz tog perioda, Sex Pistols i David Bowie, na primer, njihov uticaj je takođe neuhvatljiv. Jedina figura iz tog perioda koja igra neku veću ulogu je novinar/producent Toni Vilson.

Stvarno zabavan i neočekivan segment filma jeste humor, prikazan kroz glasnog, vulgarnog i vrlo površnog menadžera Roba (Toby Kebbell), koji je potpuna krajnost u odnosu na Iana. Rob tačno zna šta je sreća i želi što više nje na svom bankovnom računu. U mnogim užasno depresivnim situacijama on je jedini optimistični glas koji daje dah svežine u tom smorenom univerzumu; očigledno nije uspeo da pomogne u stvarnosti, ali filmu pomaže nesagledivo.

U poslednjim minutima, crni dim kulja iz peći krematorijuma u kom Ian Kurtis postaje ugljenisani prah, a film po poslednji put pita: zašto nas je ovaj mladi, talentovani čovek ostavio tako rano?
Ja imam odgovor: nije više želeo da živi, pa se zbog toga obesio u kuhinji.
Možda ne previše poetično ili inspirišuće, ali za mene – najtačnije.

Neću vam prepričavati ep koju su obradili svi sajtovi, portali i muški časopisi na svetu koji imaju i malo veze sa filmom. Ako vas zanima ’’explotation film’’ i priča iza Tarantino/Rodrigez projekta, učinite šta rade svi normalni ljudi – pogledajt šta wikipedia kaže o tome. Umesto da vam prevodima njihove članke kao svoje autorsko istraživanje, fokusiraću se isključivo na ružno dete ovog protivprirodnog kreativnog braka koje je povuklo na Robert Rodrigeza.

Mladi režiser je već dostigao status legende, a to može da zahvali svom prepoznatljivom stilu koji uvek daje, pre svega, zabavne filmove.

Zaplet PLANET TERROR počinje sa vojnim otrovom koji je pušten u atmosferu i umesto da sve propisno pobije, on ih pretvara u zombije želje mesa, krvi i naravno, mozga svojih sugrađana. Kao što to obično biva u ovakvim ostvarenjima, mala grupa pokušava da preživi i sačuva svoju sivu i belu materiju CNS-a nepojedenom.
U svakom svom elementu, ovo ostvarenje jeste politički-društveno nekorektna, oblivena u krv zabava. Krcat bizarnim, seksulano aludirajućim i svim ostalim tipom ”prljavog” humorom koji se ne bi dopao vašoj baki, film ne pokušava da ismeva stereotipe žanra zombi horora, već srlja direktno u njih. Forma i tehnika u kojoj je snimljen jednaka je studentskom filmu koji su 1972. montirali pijani i/ili urađeni momak i devojka između vođenja ljubavi. Priča nije celovita, mnogi delovi nisu objašnjeni, likovi su nejasni, zvuk je loš, snimak gubi fokus, a čak i šatro fali nekoliko bitnih minuta filma (u pokušaju da se imitira nedostatak delova filmske rolne, što je bila česta pojava tokom 70ih kada je ovaj tip kinematografije bio na vrhuncu). Ljudi su potrošili milione da film izgleda jeftino – prilično paradoksalno, ali i efektno.

Glumačku postavku čini miks zvezda poput Brus Vilisa, mladih i prosperitetnih glumaca kao što je Fredi Rodrigeza i ne baš mladih ali vrlo seksi Rouz Megovan i Merli Šelton.
Ovaj film vas neće potresti, niti ćete kroz njega naučiti i jednu jedinu stvar o životu, ljudskim osećanjima ili bilo čemu sličnom. Umesto toga, smejaćete se odvatnom pokolju deformisanih zombija i ljudi, među kojima se nalaze ludi naučnik, bivši plaćeni ubica(možda), kuvar u potrazi za savršenim sosom, izlomljeni anesteziolog i striptizeta/komičar sa M16 puškom umesto noge.

Doduše, ipak postoji nešto što možete naučiti: ne treba naoružavati decu ispod 10 godina, pošto postoji dobra šansa da će razneti sebi glavu, čak i ako im podrobno naložite da to ne čine.

Prilačnost ovog filma leži u potpuno različitim likovima čiji se životi igrom slučaju ukrštaju; svaki od njih ima svoj razrađen karakter i mesto u filmu.
Humor leži u njihovom mešanju, iniciranom neočekivanom trudnoćom – od neurotičnog ginekoliga, Alisonove razočarane starije sestre i jednako razočaranog nezrelog supruga, njenih napetih i izveštačenih kolega preko Benovih drugara sa svojim idejama o trudnoći i njegovog opuštenog oca koji se pojavljuje u jednoj jedinoj sceni – svako od njih daje svoje viđenje situacije.
Glumačka postava radi odličan posao, što nije čudno, budući da većini njih ovo nije prva komedija gde je sposobnost suptilne (ili manje suptilne) improvizacije vrlo potrebna.

Duet glavnih likova, Seth Rogena i Katarine Heigl savršen je uklopljen.

Slično kao u filmu 40 YEAR OLD VIRGIN koji je radila gotovo identična ekipa, šale se mogu svrstati u dva tipa – bizarne situacije i dijalozi predviđeni da nasmeju na prvu loptu, i one kompleksnije, koje istražuju srž osnovnih ljudskih odnosa, što je u ovom slučaju proces ulaska u roditeljstvo. Te druge ”šale” su ono što ovu komediju izdvaja iz mora jeftinijih ostvarenja, ali u idejnom smislu.
Teme ovog ostvarenja bi jednako dobro funkcionisale i u drugim žanrovima, a to dovoljno govori o snazi same priče i njenih aktera, što je gotovo uvek ključno za neko narativno umetničko delo.