TV Program i Film

Za mene, jedan od najboljih dokumentarac na temu Drugog svetskog rata zove se HELL IN THE PACIFIC. U njemu, bez ustezanja i peglanja detalja, vojnici koji su učestvovali na obe strane opisuju svoja iskustva u sukobu između imperijalnog Japana i Sjedinjenih država tokom najrazornijeg rata u istoriji.

Svedočanstva ljudi o nemilosrdnim borbama koje su od predivnih tropskih ostrva napravili spaljene stene nalik na površinu Meseca su užasavajuća, ali istovremeno i opčinjavajuća, jer opisuju okršaje u kojima su ljudi na obe strane bili primorani da se bore, udaljeni hiljade kilometara od svoji domova.

Serija THE PACIFIC, namerno ili slučajno, gotovo savršeno hvata duh ovog dokumentarca. Kroz visokobudžetnu prezentaciju, koja je, zahvaljujući podršci kompanija Toma Henksa i Stivena Spilberga, u rangu sa filmskom produkcijom, serija prikazuje sudbine nekolicine američkih marinaca koji su proveli četiri užasne godine u paklu na Pacifiku. Njihove životne priče, ličnosti i razlozi za odlazak u vojsku su drugačiji, ali ubrzo dobijaju nešto što svi dele – iskustvo rata.

Glumačka podela, veoma bitna za uverljiv prikaz ljudi koji su bačeni u krvoproliće, sprovedena je balansirano. Ona je kombinacija veterana poput Vilijama Sadlera i Džona Seda, novih lica u usponu koje predvodi vrlo upečatljiv Džejms Badž Dejl u ulozi ciničnog redova Roberta Lekija, pa čak i bivših dečjih glumaca kao što je Džozef Mazelo. Najbitnije, producenti nisu pozvali zvezde, što se pokazalo kao odlična odluka.

Snaga serije leži u odlučnosti da ne glorifikuje sukob, niti da opravda postupke njegovih učesnika. Umesto toga, ona priča priče o ljudima koji su se u njemu borili. Američki marinci nisu junaci kockastih vilica, Japanci nisu bezlični fanatici. Svi oni su samo ljudi, uhvaćeni u mrežu rata, gde su desetine ili stotine mrtvih vojnika samo brojevi na listama. Okruženi predivnim, bisernim morem, nemaju drugog izbora osim da se bore za, po rečima jednog od glavnih likova, pukovnika Luis Čestija Pulera (kog tumači sjajan Sadler), male tačke na mapama za koje nikada nisu čuli.

THE PACIFIC je više nego dostojno umetničko svedočenje da pod pravim okolnostima, čovek nije čoveku samo vuk, već nešto mnogo gore. Ali serija takođe pokazuje da su se u istim okolnostima obični ljudi pretvarali u nešto mnogo veće od čoveka, pokazujući neopisivu hrabrost, makar na samo nekoliko kratkih trenutaka.

Sa zanimljivim pristupom ozbiljnim temama, NEVER LET ME GO sprovodi savršen filmski manevar. Umesto da, poput pitanja kojima se bavi, bude veći od života, on je miran, svakodnevan i savršeno pristupačan.

U Engleskoj, troje prijatelja odrasta u izolovanom i strogo kontrolisanom internatu.
Oni nemaju roditelje, njihovi nastavnici i vaspitači su profesionalni, hladni i udaljeni. Zapravo, imaju samo jedni druge, ali, mnogo bitnije, i jako malo vremena.

Kroz tri faze odrastanja, Emili, Tomi i Rut traže ljubav, kao i svrhu njihovih kratkih života, bez obzira što znaju da će se oni okončati u veoma humanom činu. Kroz ovaj trougao, zapravo vidimo ubrzan kurs življenja.

NEVER LET ME GO je ekranizacija istoimenog romana iz 2005. Žanrovski, film je delimično fantastika, ali jedva. Njegova naučno-fantastična premisa samo gradi pozornicu za istraživanje osećanja koja postoje od kako postoji čovek: pronalaženje ljubavi i suočavanje sa smrtnošću.

Kao i kod svake dobre drame, pozornica je manje bitna od aktera. Nenametljivo, režiser Mark Romanek, u jednostavnom okruženju i praćeno sjajnom muzikom, dozvoljava glavnim glumcima, tojest Keri Muligan, Endru Garfildu i Kiri Najtli da nam u sat i četrdeset minuta pokažu tri povezana života, gotovo od početka do kraja.

Nisam siguran da li mogu nazvati NEVER LET ME GO remek-delom. Ne može se, međutim, osporiti da ovaj film sadrži mnoge stvari koje čine remek-dela.

Nije lako biti negativan pri susretu sa umetičkim delom koje prosto traži da bude ismevano van svih granica. Gledanje filma THE DAY THE EARTH STOOD STILL slično je trenutku kada novi đak uđe u razred – đak koji je debeo, klempav i nosi naočare.

Čak i da ste majka Tereza, ne bi mogli da propustite ovako sočnu priliku.

Da se ovaj film samo malo manje ozbiljno shvatao, mogao bi da prođe kao parodija. Isto bi važilo da se shvata mnogo, mnogo ozbiljnijie.

Ovako, imamo priču o svetlećoj kugli koja se nalazi na direktnom ”sudarnom” kursu sa Zemljom, a vlada SAD sakuplja sve naučnike u veliku halu i saopštava im ovu situaciju samo sedamdesetak minuta pre udara. Naučnici proizvode kolektivni uzdah, nakon čega počinju da se mole.

Ali, kugla je zapravo već pravi svemirski brod. Unutar njega, nalazi se vanzemaljaca Klaatu (sa dva a, kao Aaron) i njegov ogromni svemirski Ken, koji se zove Gort. Na žalost, Klaatu nije došao da obavesti građane da će Zemlja biti uništena zbog gradnje međuzvezdanog auto-puta, nego nešto mnogo zamornije i/ili smešnije.
Gort je tu da, ukoliko bude potrebno, besomučno uništava.

Ovo ostvarenje može da se pohvali svim klišeima naučne fantastike nastale sredinom prošlog veka (što je realtivno u redu, pošto je ovo rimejk): glupi vojnici koji bi zapucali i po staroj baki, prepotentni državnici, zabrinute majke, slatka dečica i blentavi vanzemaljci koji ne znaju ništa o prirodi čoveka. Da je film ostao na njima, stvari bi bile mnogo bolje, ali mladi Skot Derikson nije mogao a da ne utrpa neke moderne žvake: zaštita životne sredine, trenutni ratovi i druge nepotrebne stvari.

Sa tehničke strane, film je ušminkan, ali ne spektakularno. I naravno, Kiano Rivs je ponovo pokazao da nije u stanju da glumi gotovo svaku zamislivu ulogu, što uključuje i vanzemaljca bez facijalne ekspresije. Kada pogledam koliko je jednostavno i efektno Džejms Kavizel pretstavio svog lika u filmu OUTLANDER, nisam siguran zašto Rivs nije mogao sa ovom ulogom da napravio ono što je Švarceneger sa Terminatorom.

Možda mu zvezde (opet) nisu bile naklonjene, iako ne pomaže previše činjenica da u filmu njegova partnerka, žena koju tumači Dženifer Koneli, takođe deluje kao aseksualni vanzemaljac.

Ukoliko volite naučnu fantastiku, ovo treba da bude na ček-listi, ukoliko možete da uživate u nenamernom humoru koji obiluje u ovom ostvarenju.

David O. Rasel je napravio pauzu u pravljenu filmova, ali nije izgubio osećaj za dinamična ostvarenja u kojim nas jako brzo zainteresuje za glavne aktere. Ovaj put, glumačku postavu predvode Mark Volberg, Kristijan Bejl i Melisa Leo, a dve o te tri osobe dobile su Oskara za svoj trud.
THE FIGHTER je jaka, upečatljiva drama koja postiže sve što želi bez prevelikog truda.

Kada ih slušate u stvarnom životu, stondirane priče su verovatno, zajedno sa tuđim snovima, jedna od dosadnijih priča koje možete slušati u društvu. Zanimljivo, PINEAPPLE EXPRESS se bazira na njima, ali ovde zvuče urnebesno.

Zaplet je nešto što ovaj film shvata veoma opušteno.
Dva pseudo prijatelja, Dejl i Sol, mladi šljaker i njegov diler, postaju meta velikog narko-bosa nakon ubistva koje je Dejl video.
Zato odlučuju da se bace u begstvo, zajedno sa velikom količinom marihuane po imenu Ananas Ekspres.

Humor ovog filma je sasvim debilan. Sve se vrti oko blagog tripovanja dva glavna lika i kretenskim pričama koje pletu dok se radnja odvija oko njih. U filmu je još 10-15 drugih likova koji nisu drogirani, ali jesu dovoljno isčašeni da se savršeno uklope. Primer jedne konverzacije:

Dejl: Čak i ako je našao džoint, kako će nas naći?
Sol: Aaa… toplotno navodeći projektili… lovački psi… i lisice… barakude…
Dejl: Ja sam… Samo sam veoma iznenađen kada kažeš takve stvari. Čudno je.
Sol: Hvala ti.
Dejl: To nije bio kompliment.

Set Rogen i Džejms Frenko savršeno tumače svoje likove. Prelazi između paranoje, optimizma i potpune nesvesnosti izgledaju veoma autentično za osobe pod dejstvom THC-a. Većina filma je sasvim nerealna i gotovo parodična, ali ovaj segment je toliko dobro opisan bi mogao da bude puštan u osnovnim školama kako bi učenici videli efekat ove droge (iako verovatno deca posle toga neće misliti da marihuana=heroin).
Ko bi rekao da stondirane priče mogu da budu zabavne za slušanje i gledanje?