TV Program i Film

Novi film Pola Gringrasa je na žalost, film suviše sličan starim filmovima Pola Gringrasa. Ipak, glavni problem GREEN ZONE leži u tome da je triler kojem niko nije rekao da jako liči na ratni film.
Ako vas zanima, možete detaljno da poslušate šta imam da kažem o ovo ostvarenju.

Get your own playlist at snapdrive.net!

Nema Nju Jorka i istočne obale, nema amerikanaca italijanskog porekla, nema mafije, nema eksplicitnog krimi-nasilja (ne računam malo streljanja). Martin Skorseze/Skorsezi je u svom novom filmu odlučio da izbaci sve motive koji su nosili njegove filmove od MEAN STREETS, dela koje ga je stavilo na listu mladih režisera novog, liberalnijeg, ali jednako unosnog Holivuda.
Jedino nije mogao da se otarasi Leonarda Di Kaprija.

Bez obzira na utisak koji film ostavlja, činjenica da se Martin drznuo da otkači svoje standrade i napravi nešto novo je uvek vredno hvale. Pogotovu ako dođe od čoveka koji je primetio da većina umetnika, uključujući i njega, iznova pravi isto delo.

SHUTTER ISLAND počinje kao klasičan triler: dva detektiva iz agencije američkih maršala dolaze na ostrvo Šater, gde se nalazi zatvor za mentalno obolele osuđenike, sa zadatkom da se uključe u istragu o misterioznom nestanku zatvorenice.
Jedan od njih je Tedi Danijels, veteran 2. Sv. rata i ogorčen čovek sa tragičnim porodičnim životom. Od trenutka kada kroče na ostvro, počinje igra paranoje i skrivenih motiva. Tedi primećuje da se mnogo toga ne uklapa, od bekstva žene do priča zaposlenih, podataka o pacijentima i samog porekla instituta, budući da pored nestanka zatvorenice traži čoveka koji bi trebao da se nalazi u istom zatvoru. Istovremeno, uragan udara ostrvo, presecajući svaki kontakt sa spoljnim svetom.

U svojoj suštini, ovaj film bi mogao da bude školski primer psihološkog triler. Tedi, kao centralni lik od početka od kraja, ima mnogo nivoa: od sopstvenih skrivenih namera, lične prošlosti koja nam se otkriva kroz simbolične i nejasne snove, pa do latentne nasilne ličnosti. Pametno, Skorsezi/ze koristi odličnu glumačku postavu pratećih likova da samo dodatno osvetli Tedija. Uz njegovu direkciju, Ben Kingsli i vrlo stari Maks Sidov, koji glume rukovodeći par psihijatara institucije, prave sjajne scene sa uvek konfrontativnim likom Lea Di Kaprija. Pored njih, Mark Rufalo se takođe ističe u tom značajnom drugom planu.

Za mene, najveći problem jeste činjenica da se promene realnosti za Tedija nižu jedna na drugom, sve do kulminacije. Tu, iako se nudi savršeno validno objašnjene, i dalje ostaje pitanje, nametnuto samom atmosferom: da li je to zaista stvarnosti, ili samo nova obmana? Dok takvo osećanje bukvalno gradi finale dela kao eXistenZ, ovde ostavlja pomalo prazan utisak.

Mnogi će ga porediti sa filmom THE SIXTH SENCE, ali po meni je ostvarenje JACOB’S LADDER delo na koje SHUTTER ISLAND ”puca”.
A kada bi morao da biram koji od ta dva film ću prikazati na festivalu psiho-trilera, Martinovo delo bi ostalo kući.

Dugo nisam gledao domaći film koji je ostavio ovakav utisak na mene, tojest, naterao me da razmišljam o njemu satima nakon gledanja. HADERSFILD mi pada na pamet kao poslednje ostvarenje koje me je oduševilo, a nakon njega, nisam previše kontemplirao – jednostavno, svi elementi su mi bili na pravom mestu, slučaj u srpskoj kinematografiji koji je čest kao čeoni sudar podmornica u dubinama Pacifika.

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE ne donosi sličnu prodornost, kao ni suptilnu i univerzalnu emotivnu težinu. Kroz priču o grupi ogorčenih filmskih otpadnika koji putuju po Srbiji kao ’’prvi balkanski porno teatar’’ i upadaju u mnogobrojne morbidne i nasilne situacije (zajedno sa snuff-om), tvorci ovog filma želeli su, između ostalog, da postignu nešto krajnje naivo: želeli su da nas šokiraju.

Scene muško/ženske golotinje, mučenja, silovaja, oralnog seksa, ubistava svim mogućim instrumentima kasne svojim ’’šok’’ faktorom nekoliko decenija; na sreću ili verovatnije nesreću, kanali komunikacije 21. veka su nas obezbedili sličnim, samo stvarnim mentalnim materijalom dovoljnim da potraje nekoliko života.
I to se odnosi samo na nasilje. Verujem da seks i nagost glavnih aktera može da uznemiri samo one koji su uveliko znali da čitaju i pišu kada je počeo 2. Sv. rat, bez obzira što smo u Srbiji. Cela stvar me je pomalo podsetila na situaciju pre nekih 15 godina kada je komšija-gasterbajter želeo da uvozi ’’Commodore’’ mašine kupljene za kikiriki u Nemačkoj i prodaje u tadašnjoj Jugoslaviji sa biznis planom koji se bazirao na ideji da ljudi ovde ne znaju šta je to ’’kompjutor’’.

Verujem da namera filma nije isključivo da šokira, već da nas spoji sa glavnim i sporednim likovima. Iako su se svi glumci pokazali sasvim dobro, ovo se to ne dešava. Ne zato što smo previše uznemireni nečastivim scenama, već zato što nas priča nikada ne uvlači.
U neku ruku, želeo sam da budem šokiran i užasnut, pošto bi na taj način sve imalo savršenog, iako uvrnutog smisla. Ali ovo nije CANNIBAL HOLOCAUST.

Međutim, i pored svih konceptualnih i tehničkih nedostatak (konfuzno i nedosledno mešanje perspektiva kamera u filmu, koja ulazi i izlazi iz prvog lica), ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE nosi nešto u sebi što ga čini zanimljivim. Da li se kroz sve probleme provlači neka nebrušena energija ljudi koji su bili odlučni da ne naprave još jednu uvredu za humor u kategoriji ’’Selo gori, a baba ima metastazu’’ ili X patetičnu lamentaciju nad našom lošom kolektivnom sudbinom tokom poslednjih 20 godina, ne znam. Nije lako uhvatljivo, ali to ’’nešto’’ jeste najjači element filma.

Verujem da će ovo ostvarenje postati poznato zbog trivijalnih razloga: pljuvaće ga oni koji ga neće ni pogledati, a hvaliti oni koje će oduševiti činjenica da se ovako nešto snima i u našem malom ataru.
No i pored buke koja će uslediti, ovo je bez sumnje značajno domaće ostvarenje, više nego vredno vaše pažnje.

Kada sam pogledao GENTLEMEN BRONCOS, zapitao sam se šta zaista čine ljude čudnim?

Da li su to njihova neobična lica?
Hobiji i aktivnosti koje upražnjuju u slobodno vreme?
Možda razmišljanja i pogled na svet?

Ako se može suditi po njegovom filmu, Džared Hes siguran sam, misli da su to definitivno neobična lica. Od prvog trenutka, ovaj film ih je prepun, i u svakoj sceni, oni krase pozadinu poput morbidne ljudske scenografije. Bilo da su književne večeri, crkveni horovi ili putnici u autobusu, Hes trpa ove obične ljude sa ”nefilmičnim” licima (u prevodu, licima poput naših), a profesionalne glumce šminka, oblači i češlja na način koji treba da ih uneredi, primoravajući gledaoca da se zapita čemu sve to? Da li je to možda način na koji ovaj režiser stavlja neku vrstu vodenog žiga u svoja ostvarenja, budući da su njegove prethodne filmove NAPOLEON DINAMIT i NACHO LIBRE krasila slična ljudska lica.

Na žalost, to nije slučaj.

Gentlemen Broncos samo želi da bude drugačiji. Engleski izraz quaint bi bio verovatno savršen termin za ono što je Hes želeo da postigne – njegov prevod bi glasio, recimo: nešto čudno, ali na prijatan ili zanimljiv način. Film jeste čudan, samo prijatno i zanimljivo nekako nisu upali u ovu priču o mladom piscu Bendžaminu čiji palp naučno-fantastični roman ukrade mnogo poznatiji, ali i teško sagoreli pisac Ronald Ševalije.

Hes bira da se sprda sa jeftinim SF-om i prepotentnim temama ovog žanra, ali bez stvarne substance, već kao da celu satiru gradi na svojim predrasudama, a ne o samim delima. Da bi efektivno ismevali nešto, neophodno je istovremeno to jako dobro poznavati – samo jedna epizoda serije FUTURAMA ima više efektivnijih šala o SF-u nego kompletan GENTLEMEN BRONCOS.
Međutim, da je Hes odlučio da ostane na ovom, možda bi nešto od svega i ispalo. Umesto toga, odlučio je da ubaci i sweded kinematografiju, koja je kao tema već čarobno propala u filmu BE KIND REWIND, uz značajan akcenat na opičene, asocijalne odnose između Bendžamina i njegove majke, možda-devojke i svih drugih likova. Time je samo rasuo već jako labavu priču, samo da bi je ponovo povezao na najklasičniji mogući način.

Svetle tačke filma su glumci Sem Rokvel i Džemejn Klement. Prvi glumi dve drastično drugačije verzije glavnog lika Bendžaminovog romana, a drugi podmuklog Ševalijea, čiji duboki bas zvuči kao da dolazi sa neba i diktira Mojsiju šta da zapiše na kamene ploče.
Pored njih, muzika je odlična: pesme ”In the Year 2525” i ”Just Like Jesse James” pomažu nemerljivo atmosferi kojoj je kroz ceo film pomoć očajnički neophodna.

Ako Hes misli da baza humora oblačenje starog, naboranog čoveka kao treš SF fana, sve sa Madona metalnim grudima i roza providnom bluzom, onda imam ideju kako da učini film još smešnijim: neka mu navuče gaće na glavu. Tek će to biti urenebesno.

Od danas, RTS počinje da emituje seriju HARPER’S ISLAND, misterija-horor-triler o nizu ubistva na izolovanom ostrvu. Iako definitivno nisam obožavatelj ko-je-to-učinio-Cluedo-priča, ovo deluje zanimljivo, pre svega jer je priča zaokružena u 13 epizoda (u svakoj umire bar jedan lik). Odluka TV mreže da pravi jasno definisanu celinu je uvek dobar znak, budući da ukazuje da su pisci, ili još bolje, pisac/scenarista, imali slobodu da dovrše svoje delo kako su ga zamislili. Ako volite Agatu Kristi, ovo zvuči kao nešto što ćete obožavati. Ja je ne volim, ali ću sve jedno baciti pogled na Harperovo ostrvo.

Prva epizoda se emituje na RTS 1 u nedelju, 28. marta, sa početkom u 23:11.