TV Program i Film

Džejms Van je režirao i napisao prvi film SAW trilogije, ali njegovo poslednje delo ima mnogo više zajedničko sa filmovima poput POLTERGEIST nego sa klasičnim krv&iznutrica šok-hororima.

INSIDIOUS, priča o porodici koja počinje da primećuje paranormalne fenomene kada njihov mali sin padne u misterioznu komu daje dosta uzbudljivih i strašnih trenutaka i to čini sa malim budžetom i skromnim trajanjem.
Ovo je horor o ukletoj kući bez dodatne opereme – žanr može da bude ponosan na njegove tvorce.

Trči uz slabo osvetljeno stepenište, otvori vrata, zameni okvire na duplim MP5 koje nosiš. Uključi bullet time i skoči u hodnik ispred sebe. U letu se okreni na bok i pucaj, pucaj, pucaj.

Igra MAX PAYNE 2: THE FALL OF MAX PAYNE je naslov koji sam ovako zapamtio. Iako se sećam da je posedovao ubedljivu priču, dobar dizajn nivoa i druge snažne elemente, akcija je ostavila najjači utisak na mene.

Sasvim neočekivano, ekranizacija ove franšize pristupila je drugačije mračnom panduru Maks Pejnu i njegovoj želji za osvetom smrti svoje porodice.
Jedino što je u potpunosti preuzeto iz igre jeste atmosfera: većina radnje se odvija na noćnim ulicama, skladištima i zgradama sa suvim, veštačkim osvetljenjem, ili u oronulim stanovima, napuštenim dokovima, laboratorijama narkotika i salonima tetovaže koji sjaje u bolesnim tonovima kobaltno plave i zelene.
Dnevne sekvence snimljene su pod oblačnim nebom sa kog dolazi ledena kiša, kao i sneg, ali čija belina nikada ne prekriva sive ulice.

Neo-noar pečat na ovom delu ne može se promašiti.
Jasno, MAX PAYNE nikako ne može da se poredi sa filmovima poput SE7EN ili BRICK, ali vizuelno, posebno na planu fotografije i dizajna svetla, ova ostvarenja nisu daleko. Pored mračne atmosfere, film nosi i snažan uticaj nadrealnog i psihotičnog – okosnica priče je misterizne droga Valkira, čiji korisnici vide crna krila i senke koje se prelivaju niz zidove i tavanice.

Da bi ovo ostvarili, režiser se odlučio za kompjuterski generisane efekte; na sreću, time nisu ništa narušili, već su uspeli da prodube celokupan osećaj jeze, kao i nepraštajuću mržnju Maksa koji prolazi kroz sve što mu stoji na putu do istine.

Za mnoge, odnos akcionih i triler/misterija elemenata bio je kamen spoticanja. MAX PAYNE jeste akcija, ali sa veoma malo prepucavanja i gotovo nimalo krvoprolića. Bullet time koji je proslavio igru pojavljuje se u jednoj jedinoj sekvenci, a većinu filma popunjava Maksova istraga i traganje za vezama između narko-dilera, starih kriminalaca, policije i farmakološke kompanije.

Teza jeste da fanovi igre nisu dobili krljačinu koju su želeli, a svi ostali nisu dobili triler koji bi imao dovoljno težine kao samostalno delo. Slažem se sa prvim delom, ali mislim da je MAX PAYNE film koji pogađa drugu metu, a da publici nije potrebno posebno znanje o svetu u kojoj se odvija igra.

Ukleta kuća i ljudi koji nestaju u njoj je zapet star skoro koliko i vukodlaci i Frankenštajn. U ovom španskom ostvarenju, dva priče se prepliću: jedna se dešava u sadašnjosti (možda alternativnoj), gde procenitelji nekretnina odlaze u staru, izolovanu vilu, ali se ne vraćaju, a druga, pomerena 100 godina u prošlost, uključuje scenirane seanse prizivanja preminulih, Alistera Kroulija i ikonografiju H. F. Lavkrafta.

LA HERENCIA VALDEMAR je samo prvi deo ove priče: za sada, stvari nisu loše, ali režiser i scenaristi će morati više da se potrude u drugom delu da bi ova horor priča prevazišla prosečan status.

Čini se da je još od fantastičnog DAWN OF THE DEAD iz 2004, Holivud uspeo da učini nešto nezamislivo: pronađe recept kako da pravi uspešne, ali ujedno i solidno kvalitetne nove verzije starih horora.

THE CRAZIES je novo pričanje priče o malom selu u ruralnoj Ajovi u kom, bez ikakvog razloga, ljudi odjednom počnu da se ponašaju čudno. Dejvid, lokalni šerif, sumnja da se nešto mnogo veće dešava, a kada pronađe vojni avion koji se srušio u obližnjoj močvari, a čiji pad niko nije prijavio, postaje jasno da je situacija vrlo ozbiljna.

Tada, međutim, vojska zatvara kompletnu oblast i počinje da kupi ljude sa ulica, a misterija za šerifa i njegove bližnje odjednom postaje bitka za goli život.

Uz osetljiv šmek sličnih, zombi-apokalipsa filmova, pre svega 28 WEEKS LATER, THE CRAZIES je bazičan horor preživljavanja. Priča ne optereću sa uzrocima zaraze ili njenom pozadinom, već nas stavlja rame uz rame sa glavnim likovima. Uz njih, pratimo sve užase kroz koje prolaze.

U filmu, postoje dve pretnje: zaraženi ljudi, koji se ponašaju kao zombiji, ali nemaju problem da koriste oružje i oruđe zarad ubijanja, ali i vojne snage, koji bez previše ustezanja otvaraju vatru.

Najveća mana filma jeste način na koji se igra sa njima. Dok su susreti sa vojskom relativno nepredvidivi, svaki susret za ludacima je identičan: grupa junaka dolazi na nepoznato mesto, nadajući se da je sigurno, nakon čega se ispostavi da nije. Ovakav repetativni recept ubrzo počinje da zamara.

Osim ovog propusta, film je gledljiv horor koji stoji iznad proseka žanra. Međutim, kada se poredi sa prethodno spomenutim 28 WEEKS LATER, koji priča gotovo identičnu priču, THE CRAZIES gubi na gotovo svakom frontu.

Miris eksploatacije je jak u vazduhu – a ovaj film kuva sve prave elemente. Tu su loše lutke glavnih likova koje krvare i gube organe, meso, kost i kožu, tu su apsurdni negativci i opaljena, tripozna kinematografija. Rutger Hauer pokazuje da nije suviše star da bude jako zabavan, a Kanada da je u stanju da pravi akciju kakvu retko očekujemo iz te zemlje.
HOBO WITH A SHOTGUN pogađa sve svoje žanrovske mete u sam centar.
Detaljnije u klipu ispod.