TV Program i Film

Osećam se pomalo kao ova osoba kada želim da kažem sledeće: ostavite Kevina Smita na miru! Šmrc, šmrc.
Ali stvarno, čovek je prošao kroz rendalicu za sir u poslednjih nekoliko meseci: prvo mu je jedna američka avio-kompanija rekla da je previše debeo za pojedinačno mesto u njihovom avionu, a potom su se kritičari zabavili sa njegovim filmom kao članovi 18 Street gang-a sa studentkinjom slikarstva izgubljenom u istočnom Los Anđelesu.
Stvarno nema potrebe za tim, zli kritičari.

Delimično je Kevin kriv za kopanje sopstvene rupe besramnom promocijom, u koju je debelo (kapirate?) uključio i avio-incident. U svoj buci, ispalo je da je COP OUT film koji treba da čekamo u šatorima ispred bioskopa. Naravno, to definitivno nije slučaj, ali samo ostvarenje nije uvreda za razum kako ga mnogi opisuju.
Zaplet je šablon akcionih komedija popularnih tokom 80ih: dva pandura drastično različitih karaktera i pristupa policijskom poslu kreću na misiju. Jednog od njih tumači Trejsi Morgan, drugog Brus Vilis, a njihova misija jeste da povrate Vilisovu kolekcionarsku sličicu koju on mora da proda kako bi platio ćerkino venčanje. Ubrzo, u priču se uključuje i meksička ulična banda koja želi da proširi svoju trgovinu narkoticima po kompletnoj istočnoj obali SAD.

Pored mnogih problema, pre svega u pojavi i repetativnom humoru Trejsia/ja Morgana, film ne može da bude sasvim loš iz nekoliko razloga.
Prvi je Šon Vilijams Skot koji tumači opaljenog parkour provalnika, a svaka scena u kojoj učestvuje pripada isključivo njemu. Skot je nepravedno zapamćen kao Stifler iz serijala AMERICAN PIE, a ja sam sve više uveren da je ovaj čovek komičarski genije svoje generacije. Ako sumnjate, pogledajte film BALLS OUT: GARY THE TENNIS COACH.
Zatim, tu je Brus Vilis. Ako je za Rodžera Eberta Hari Din Stanton faktor filmske dobrote, Vilis definitivno to treba da bude za akcione filmove, bez obzira koliko te akcije zaista ima.
Pored ovih odličnih odluka u vezi glumaca, ostaje činjenica da je COP OUT prvenstveno mala buddy komedija, fokusirana na interakciju glavnih likova, koja gura akcioni segment u drugi plan. Iz te perspektive, film daje sasvim korektno i zabavno gledalačko iskustvo, bez obzira što neće ući u istoriju filmske umetnosti.

Preveliko očekivanje je prvi korak ka razočarenju, rekao je jednom Ivica Milarić, a pogrešno usmerena promocija je ovog puta šutnula Smita u njegovo, prema proceni Southwest airlines, debelo dupe. Ali ono što je zaista sprečilo ovaj film da bude nešto pamtljivo jeste njegova odluka da režira tuđu priču, i to u okviru žanra sa kojim se nikada nije sretao, iako ga jeste ismevao.
Nadam se samo da Smit nikada neće odlučiti da režira ratnu dramu.

Novi film Pola Gringrasa je na žalost, film suviše sličan starim filmovima Pola Gringrasa. Ipak, glavni problem GREEN ZONE leži u tome da je triler kojem niko nije rekao da jako liči na ratni film.
Ako vas zanima, možete detaljno da poslušate šta imam da kažem o ovo ostvarenju.

Get your own playlist at snapdrive.net!

Nema Nju Jorka i istočne obale, nema amerikanaca italijanskog porekla, nema mafije, nema eksplicitnog krimi-nasilja (ne računam malo streljanja). Martin Skorseze/Skorsezi je u svom novom filmu odlučio da izbaci sve motive koji su nosili njegove filmove od MEAN STREETS, dela koje ga je stavilo na listu mladih režisera novog, liberalnijeg, ali jednako unosnog Holivuda.
Jedino nije mogao da se otarasi Leonarda Di Kaprija.

Bez obzira na utisak koji film ostavlja, činjenica da se Martin drznuo da otkači svoje standrade i napravi nešto novo je uvek vredno hvale. Pogotovu ako dođe od čoveka koji je primetio da većina umetnika, uključujući i njega, iznova pravi isto delo.

SHUTTER ISLAND počinje kao klasičan triler: dva detektiva iz agencije američkih maršala dolaze na ostrvo Šater, gde se nalazi zatvor za mentalno obolele osuđenike, sa zadatkom da se uključe u istragu o misterioznom nestanku zatvorenice.
Jedan od njih je Tedi Danijels, veteran 2. Sv. rata i ogorčen čovek sa tragičnim porodičnim životom. Od trenutka kada kroče na ostvro, počinje igra paranoje i skrivenih motiva. Tedi primećuje da se mnogo toga ne uklapa, od bekstva žene do priča zaposlenih, podataka o pacijentima i samog porekla instituta, budući da pored nestanka zatvorenice traži čoveka koji bi trebao da se nalazi u istom zatvoru. Istovremeno, uragan udara ostrvo, presecajući svaki kontakt sa spoljnim svetom.

U svojoj suštini, ovaj film bi mogao da bude školski primer psihološkog triler. Tedi, kao centralni lik od početka od kraja, ima mnogo nivoa: od sopstvenih skrivenih namera, lične prošlosti koja nam se otkriva kroz simbolične i nejasne snove, pa do latentne nasilne ličnosti. Pametno, Skorsezi/ze koristi odličnu glumačku postavu pratećih likova da samo dodatno osvetli Tedija. Uz njegovu direkciju, Ben Kingsli i vrlo stari Maks Sidov, koji glume rukovodeći par psihijatara institucije, prave sjajne scene sa uvek konfrontativnim likom Lea Di Kaprija. Pored njih, Mark Rufalo se takođe ističe u tom značajnom drugom planu.

Za mene, najveći problem jeste činjenica da se promene realnosti za Tedija nižu jedna na drugom, sve do kulminacije. Tu, iako se nudi savršeno validno objašnjene, i dalje ostaje pitanje, nametnuto samom atmosferom: da li je to zaista stvarnosti, ili samo nova obmana? Dok takvo osećanje bukvalno gradi finale dela kao eXistenZ, ovde ostavlja pomalo prazan utisak.

Mnogi će ga porediti sa filmom THE SIXTH SENCE, ali po meni je ostvarenje JACOB’S LADDER delo na koje SHUTTER ISLAND ”puca”.
A kada bi morao da biram koji od ta dva film ću prikazati na festivalu psiho-trilera, Martinovo delo bi ostalo kući.

Dugo nisam gledao domaći film koji je ostavio ovakav utisak na mene, tojest, naterao me da razmišljam o njemu satima nakon gledanja. HADERSFILD mi pada na pamet kao poslednje ostvarenje koje me je oduševilo, a nakon njega, nisam previše kontemplirao – jednostavno, svi elementi su mi bili na pravom mestu, slučaj u srpskoj kinematografiji koji je čest kao čeoni sudar podmornica u dubinama Pacifika.

ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE ne donosi sličnu prodornost, kao ni suptilnu i univerzalnu emotivnu težinu. Kroz priču o grupi ogorčenih filmskih otpadnika koji putuju po Srbiji kao ’’prvi balkanski porno teatar’’ i upadaju u mnogobrojne morbidne i nasilne situacije (zajedno sa snuff-om), tvorci ovog filma želeli su, između ostalog, da postignu nešto krajnje naivo: želeli su da nas šokiraju.

Scene muško/ženske golotinje, mučenja, silovaja, oralnog seksa, ubistava svim mogućim instrumentima kasne svojim ’’šok’’ faktorom nekoliko decenija; na sreću ili verovatnije nesreću, kanali komunikacije 21. veka su nas obezbedili sličnim, samo stvarnim mentalnim materijalom dovoljnim da potraje nekoliko života.
I to se odnosi samo na nasilje. Verujem da seks i nagost glavnih aktera može da uznemiri samo one koji su uveliko znali da čitaju i pišu kada je počeo 2. Sv. rat, bez obzira što smo u Srbiji. Cela stvar me je pomalo podsetila na situaciju pre nekih 15 godina kada je komšija-gasterbajter želeo da uvozi ’’Commodore’’ mašine kupljene za kikiriki u Nemačkoj i prodaje u tadašnjoj Jugoslaviji sa biznis planom koji se bazirao na ideji da ljudi ovde ne znaju šta je to ’’kompjutor’’.

Verujem da namera filma nije isključivo da šokira, već da nas spoji sa glavnim i sporednim likovima. Iako su se svi glumci pokazali sasvim dobro, ovo se to ne dešava. Ne zato što smo previše uznemireni nečastivim scenama, već zato što nas priča nikada ne uvlači.
U neku ruku, želeo sam da budem šokiran i užasnut, pošto bi na taj način sve imalo savršenog, iako uvrnutog smisla. Ali ovo nije CANNIBAL HOLOCAUST.

Međutim, i pored svih konceptualnih i tehničkih nedostatak (konfuzno i nedosledno mešanje perspektiva kamera u filmu, koja ulazi i izlazi iz prvog lica), ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE nosi nešto u sebi što ga čini zanimljivim. Da li se kroz sve probleme provlači neka nebrušena energija ljudi koji su bili odlučni da ne naprave još jednu uvredu za humor u kategoriji ’’Selo gori, a baba ima metastazu’’ ili X patetičnu lamentaciju nad našom lošom kolektivnom sudbinom tokom poslednjih 20 godina, ne znam. Nije lako uhvatljivo, ali to ’’nešto’’ jeste najjači element filma.

Verujem da će ovo ostvarenje postati poznato zbog trivijalnih razloga: pljuvaće ga oni koji ga neće ni pogledati, a hvaliti oni koje će oduševiti činjenica da se ovako nešto snima i u našem malom ataru.
No i pored buke koja će uslediti, ovo je bez sumnje značajno domaće ostvarenje, više nego vredno vaše pažnje.

Kada sam pogledao GENTLEMEN BRONCOS, zapitao sam se šta zaista čine ljude čudnim?

Da li su to njihova neobična lica?
Hobiji i aktivnosti koje upražnjuju u slobodno vreme?
Možda razmišljanja i pogled na svet?

Ako se može suditi po njegovom filmu, Džared Hes siguran sam, misli da su to definitivno neobična lica. Od prvog trenutka, ovaj film ih je prepun, i u svakoj sceni, oni krase pozadinu poput morbidne ljudske scenografije. Bilo da su književne večeri, crkveni horovi ili putnici u autobusu, Hes trpa ove obične ljude sa ”nefilmičnim” licima (u prevodu, licima poput naših), a profesionalne glumce šminka, oblači i češlja na način koji treba da ih uneredi, primoravajući gledaoca da se zapita čemu sve to? Da li je to možda način na koji ovaj režiser stavlja neku vrstu vodenog žiga u svoja ostvarenja, budući da su njegove prethodne filmove NAPOLEON DINAMIT i NACHO LIBRE krasila slična ljudska lica.

Na žalost, to nije slučaj.

Gentlemen Broncos samo želi da bude drugačiji. Engleski izraz quaint bi bio verovatno savršen termin za ono što je Hes želeo da postigne – njegov prevod bi glasio, recimo: nešto čudno, ali na prijatan ili zanimljiv način. Film jeste čudan, samo prijatno i zanimljivo nekako nisu upali u ovu priču o mladom piscu Bendžaminu čiji palp naučno-fantastični roman ukrade mnogo poznatiji, ali i teško sagoreli pisac Ronald Ševalije.

Hes bira da se sprda sa jeftinim SF-om i prepotentnim temama ovog žanra, ali bez stvarne substance, već kao da celu satiru gradi na svojim predrasudama, a ne o samim delima. Da bi efektivno ismevali nešto, neophodno je istovremeno to jako dobro poznavati – samo jedna epizoda serije FUTURAMA ima više efektivnijih šala o SF-u nego kompletan GENTLEMEN BRONCOS.
Međutim, da je Hes odlučio da ostane na ovom, možda bi nešto od svega i ispalo. Umesto toga, odlučio je da ubaci i sweded kinematografiju, koja je kao tema već čarobno propala u filmu BE KIND REWIND, uz značajan akcenat na opičene, asocijalne odnose između Bendžamina i njegove majke, možda-devojke i svih drugih likova. Time je samo rasuo već jako labavu priču, samo da bi je ponovo povezao na najklasičniji mogući način.

Svetle tačke filma su glumci Sem Rokvel i Džemejn Klement. Prvi glumi dve drastično drugačije verzije glavnog lika Bendžaminovog romana, a drugi podmuklog Ševalijea, čiji duboki bas zvuči kao da dolazi sa neba i diktira Mojsiju šta da zapiše na kamene ploče.
Pored njih, muzika je odlična: pesme ”In the Year 2525” i ”Just Like Jesse James” pomažu nemerljivo atmosferi kojoj je kroz ceo film pomoć očajnički neophodna.

Ako Hes misli da baza humora oblačenje starog, naboranog čoveka kao treš SF fana, sve sa Madona metalnim grudima i roza providnom bluzom, onda imam ideju kako da učini film još smešnijim: neka mu navuče gaće na glavu. Tek će to biti urenebesno.