TV Program i Film

Jedna od novih ’’hip’’ reči nazavisne kinematografije koja je obeležla 2007. jeste, bez dileme ’’grindhouse’’ ili ’’eksploatacioni bioskop’’. Na žalost, stvar nije ništa više nova od srednjoškolca koji obuče dedin kaput na koji mu mama predhodno zašila zakrpe njegovih omiljenih death-metal bendova. Na sreću, p(r)oroci američke nezavisne filmske industrije, Tarantino i Rodrigez još nisu upali u plagijatorsko drobljenje starih ideja. Uverio sam se da je jedna polovina njihovog zajedničkog projekta – potpuno superiška!

Neću vam prepričavati ep koju su obradili svi sajtovi, portali i muški časopisi na svetu koji imaju i malo veze sa filmom. Ako vas zanima ’’explotation film’’ i priča iza Tarantino/Rodrigez projekta, učinite šta rade svi normalni ljudi – pogledajt šta wikipedia kaže o tome. Umesto da vam prevodima njihove članke kao svoje autorsko istraživanje, fokusiraću se isključivo na ružno dete ovog protivprirodnog kreativnog braka koje je povuklo na Robert Rodrigeza.

Mladi režiser je već dostigao status legende, a to može da zahvali svom prepoznatljivom stilu koji uvek daje, pre svega, zabavne filmove.

Zaplet PLANET TERROR počinje sa vojnim otrovom koji je pušten u atmosferu i umesto da sve propisno pobije, on ih pretvara u zombije želje mesa, krvi i naravno, mozga svojih sugrađana. Kao što to obično biva u ovakvim ostvarenjima, mala grupa pokušava da preživi i sačuva svoju sivu i belu materiju CNS-a nepojedenom.
U svakom svom elementu, ovo ostvarenje jeste politički-društveno nekorektna, oblivena u krv zabava. Krcat bizarnim, seksulano aludirajućim i svim ostalim tipom ”prljavog” humorom koji se ne bi dopao vašoj baki, film ne pokušava da ismeva stereotipe žanra zombi horora, već srlja direktno u njih. Forma i tehnika u kojoj je snimljen jednaka je studentskom filmu koji su 1972. montirali pijani i/ili urađeni momak i devojka između vođenja ljubavi. Priča nije celovita, mnogi delovi nisu objašnjeni, likovi su nejasni, zvuk je loš, snimak gubi fokus, a čak i šatro fali nekoliko bitnih minuta filma (u pokušaju da se imitira nedostatak delova filmske rolne, što je bila česta pojava tokom 70ih kada je ovaj tip kinematografije bio na vrhuncu). Ljudi su potrošili milione da film izgleda jeftino – prilično paradoksalno, ali i efektno.

Glumačku postavku čini miks zvezda poput Brus Vilisa, mladih i prosperitetnih glumaca kao što je Fredi Rodrigeza i ne baš mladih ali vrlo seksi Rouz Megovan i Merli Šelton.
Ovaj film vas neće potresti, niti ćete kroz njega naučiti i jednu jedinu stvar o životu, ljudskim osećanjima ili bilo čemu sličnom. Umesto toga, smejaćete se odvatnom pokolju deformisanih zombija i ljudi, među kojima se nalaze ludi naučnik, bivši plaćeni ubica(možda), kuvar u potrazi za savršenim sosom, izlomljeni anesteziolog i striptizeta/komičar sa M16 puškom umesto noge.

Doduše, ipak postoji nešto što možete naučiti: ne treba naoružavati decu ispod 10 godina, pošto postoji dobra šansa da će razneti sebi glavu, čak i ako im podrobno naložite da to ne čine.

Filmovi koji bi se mogli definisati kao zombi-komedije, iako se za razliku od matične žanrovske grane ne prave na lopate, nikada nisu izašli iz mode. U poslednjih nekoliko godina, ostvarenja kao što su SHAUN OF THE DEAD i PLANET TERROR upadaju gotovo savršeno u ovu kategoriju – prvi film igra na suvi brit humor i mnogo pop-kulturoloških referenciji, dok delo Roberta Rodrigeza vrlo uspešno oponaša jeftinu kinematografiju sedamdesetih, tojest do nedavno zaboravljeni eksploatacioni pravac.

Oba filma su sjajna na drugačije načine i lepo demonstriraju koliku slobodu imaju filmski stvaraoci kada rade na temi koju niko ne uzima za ozbiljno. ZOMBIELAND polazi iz iste tačke, ali ima jednu veliku prednost, što ga čini manje-više instant klasikom: tempo filma ne pada ni u jednom trenutku, budući da je scenario sasvim neopterećen redovnim smernicama zapleta. Zbog toga, ovo ostvarenje je jednako zabavno od početka do kraja.

Čovečanstvo je zatekla zombi apokalipsa. Nema leka, nema uzroka osim sporednog spominjanja bolesti ludih krava. Film počinje sa mladim i smotanim Kolumbusom, nazvanog tako tek kada slučajno sretne Talahasija, starijeg, psihotičnog čoveka koji radi samo jednu stvar dobro: ubija zombije. Njih dvojica se udružuju i putuju zajedno sve dok ne sretnu dve sestre, koje samo žele da stignu do zabavnog parka u Los Anđelesu. Ne zato što je tamo spasenje, već zato što žele da se provozaju.

I to je sve što se tiče zapleta. Dosadni, nepotrebni delovi kao što su griža savesti preživelog, uzrok zaraze, traženje nedostižnog leka i slične stvari koje treba da daju kakvu-takvu validnost od početka nimalo verovatnoj premisi, a kojih su ”ozbiljni” filmovi poput I AM LEGEND prepuni, ovde ne postoje. Postoje samo zanimljivi likovi koji krstare urnisanom zemljom, pokušavaju da se zabavljaju i sve vreme ubijaju zombije.

Humora ima na sve strane, pa može da bude šarenolik – od oštrih dijaloga na koje smo navikli u Set Rogan/Džad Apato komedijama, fizičkih gegova, pomalo apsurdnih fora i naravno, starog, dobrog splatter iživljavanja na živo-mrtvima na koje bi i Aš iz serijala EVIL DEAD bio ponosan.
Malobrojni glumci tumače svoje uloge veoma dobro. Međutim, Vudi Harelson iskače kao poludeli, ali savršeno spokojni Talahasi, a Bil Marej koji glumi samog sebe sasvim dominira u svojih 10 minuta. Sposobnost Mareja da pruži suptilne i neverovatno upečatljive likove je stvarno neverovatna.

ZOMBILAND je film koji je od svog začetka očigledno imao sasvim jasnu nameru: zabaviti gledaoce. Ljudi koji su stvarali film pratili su ovu ideju tako istrajno da je krajnji rezultati bez dileme jedan od najzabavnijih filmova 2009.

Film SURROGATES nas ponovo uči da ukoliko metnete Brusa Vilisa u bilo kakav akcioni zaplet, dobijete dobre rezultate. Osim toga, ne uči nas puno toga, pored činjenice da će Džejms Kromvel morati i u pravom životu da izmisli nešto revolucionarno ali opasno, jer mu ta uloga prosto savršeno stoji, iznova i iznova. Sarkastičan sam, naravno.
Poslušajte šta još mislim o ovom ostvarenju:

Get your own playlist at snapdrive.net!

Ako vaš smisao za humor ne nalazi ništa zanimljivo u pravljenu ‘’smešnih” grimasa, smotanim glavnim likovima koji često ‘’smešno” padaju ili u svetom gralu domaćeg filmske šale – ponavljanju ‘’smešnih” fraza u svim mogućim prilikama u nadi da će oni postati deo svakodnevnog govora i voljene fraze – odahnite! ”Napumpana” ne poseduje baš ništa od pomenutog. Ali zato ima ono što većina novijih komedija nema – veoma jak scenario i humor koji traži da pratite ono što likovi govore.

Ben je prijatan i opušten mladi čovek. Zajedno sa svojim jednako opuštenim prijateljima pravi sajt koji metodično beleži sekvence filmova u kojima se poznati glumci pojavljuju goli. Pored toga, dele zajedničku strast prema marihuani i akutni nedostatak životnih planova ili koherentnih ambicija.
Alison je takođe mlada ali ujedno lepa i zaposlena u E! medijskoj mreži, gde planira da stvori veliku karijeru.
Jedno veče, Ben i Alison se upoznaju u klubu. Sledeće jutro, Alison je trudna a Ben je otac.

Prilačnost ovog filma leži u potpuno različitim likovima čiji se životi igrom slučaju ukrštaju; svaki od njih ima svoj razrađen karakter i mesto u filmu.
Humor leži u njihovom mešanju, iniciranom neočekivanom trudnoćom – od neurotičnog ginekoliga, Alisonove razočarane starije sestre i jednako razočaranog nezrelog supruga, njenih napetih i izveštačenih kolega preko Benovih drugara sa svojim idejama o trudnoći i njegovog opuštenog oca koji se pojavljuje u jednoj jedinoj sceni – svako od njih daje svoje viđenje situacije.
Glumačka postava radi odličan posao, što nije čudno, budući da većini njih ovo nije prva komedija gde je sposobnost suptilne (ili manje suptilne) improvizacije vrlo potrebna.

Duet glavnih likova, Seth Rogena i Katarine Heigl savršen je uklopljen.

Slično kao u filmu 40 YEAR OLD VIRGIN koji je radila gotovo identična ekipa, šale se mogu svrstati u dva tipa – bizarne situacije i dijalozi predviđeni da nasmeju na prvu loptu, i one kompleksnije, koje istražuju srž osnovnih ljudskih odnosa, što je u ovom slučaju proces ulaska u roditeljstvo. Te druge ”šale” su ono što ovu komediju izdvaja iz mora jeftinijih ostvarenja, ali u idejnom smislu.
Teme ovog ostvarenja bi jednako dobro funkcionisale i u drugim žanrovima, a to dovoljno govori o snazi same priče i njenih aktera, što je gotovo uvek ključno za neko narativno umetničko delo.

Ja volim naučnu fantastiku. Volim da je čitam, gledam, čak je i sam stvaram.
Kada sam tek nedavno čuo za film PRIMER, delovao mi je kao delo koje će mi se svideti. Na žalost, jedino što sam iz njega uzeo jeste činjenica da su u filmskoj umetnosti, kao i u drugim narativnim kreativnim poduhvatima, najbitiniji likovi.

U ovom slučaju, čak ni možda najoriginalniji sistem putovanja kroz vreme koji je smišljen za neki film prosto ne može da kompenzuje apsurdnu prazninu glavnih likova.
Oni su Aron i Ejb, dva prijatelja koji pored svakodnevnih poslova imaju garažu u kojoj rade na raznim tehničkim projektima u želji da ih plasiraju investitorima. Jedan od njih jeste i uređaj koji smanjuje masu predmeta, ali pored toga, njih dvojica ubrzo otkrivaju da mašina ima još jednu funkciju. Ubrzo, počinju i sami da je koriste.

Od početka do kraja, gledalac nema pojma ko su njih dvojica. Iako imaju porodice, prijatelje i gotovo stalno komuniciraju sa njima i između sebe, Aron i Ejb su samo dva tipa koji koriste vremeplov. Ne znamo njihove konkretne motive dok se lomataju između zarade na berzi, sakrivanja mašine od poslovnih partnera, a kasnije čak i privatnog incidenta koji pokušavaju da preduprede.
Pored toga, sistem putovanja kroz vreme je užasno kompleksan, do te mere da na internetu postoje dijagrami koji objašnjavaju radnju. Tvorac ovog filma, Šejn Karut (ovo je inače njegovo jedino delo za sada) se vraški potrudio da čitav koncept bude što naučniji i realniji, ali nije nam dao razlog zašto bi trebalo da nas bude briga.

Ipak, za debitantsko delo, PRIMER je odličan ”primer” (ha-ha) kako od gotovo nepostojećih para napraviti intrigantan film. Za mene je jedini problem što je intriga prerasla u iritaciju i dosadu, ali prihvatam da je to možda do mene.
Uz manje kognicije i više emocije, ovo je mogao da bude neverovatan film.