TV Program i Film

Postoje milioni ljudi širom planete koji su iskonski obožavatelji filmova Pitera Džeksona iz serijala “Gospodar prstenova”, a u ovom delu oni su dobili verovatno tačno ono što su želeli.
Ukratko – dodatna tri sata koji se nastavljaju na prethodni serijal, uz obećanje da im stiže novih šest sati u naredne dve godine. Ostatak nas dobio je veoma dugo delo, produženo potpuno van potrebe, osim one da se u film uguraju mnoge druge činjenice iz sveta koji je napravio Tolkin. Međutim, sve manje je bitno šta je britanski pisac stvarao, a sve više kako će tim autora sa Novog Zelanda predstaviti to na velikom platnu.

Na svakom planu, “Hobit” je film koji zvuči i izgleda identično kao starija braća i sestre – iste likove glume isti glumci, muzika je identična, kadrovi i pokreti kamere takođe (recimo, bitka u kojoj je Torin Hrastoštit dobio svoje ime koristi sve cake koje smo videli u prologu prvog filma “Družina prstenova”), kao i celokupna atmosfera (doduše, ovo mi najmanje smeta). Jasno, Piter Džekson nije mogao da pravi psihološku dramu od ovog filma, ali isto tako nije morao da preslika svoja prethodna dela – jeste da je to lakše, i da su producenti to svesrdno pozdravili, ali za sve nas koje zanimaju filmovi u globalu, a ne da li ćemo videti Gandalfa, Sarumana, Galadrijelu i Elronda u istoj sceni, ovo delo jednostavno ne daje nešto novo (naravno, ne znamo kako film izgleda u 48FPS rezoluciji koju naši distributeri nisu kupili), što nije baš lep potez od Džeksona koji definitivno zna da pravi mnogo bolje filmove.

Takođe, na žalost, ovo prilično bezobrazno nije ni delo za malu decu, jer traje tako dugo, uključuje mnogo niti priče i ima još karakteristika koje će ga učiniti negledljivim za one mlađe od 8 godina, a koji definitivno neće ceniti gore spomenuti strateški razgovor i mnoge reference Gandalfa i ekipe. Jedini deo tri sata gledanja koji mi se javlja u sećanju kao segment koji me je zainteresovao jeste razgovor Bilba i Goluma, pre svega zbog fantastičnog Endija Šerkisa koji tumači prvog nalazača prstena.

Uprkos tome, ovo delo je prilika da se neke nove generacije zainteresuju za Tolkinovo stvaralaštvo, i nadam se, uspeju da kanališu to interesovanje do samih knjiga, umesto da stanu na produženim DVD verzijama prethodne trilogije. Kao film koji gledam nezavisno od toga, ovde ne vidim ništa na šta bi Džekson mogao da bude ponosan za nekoliko decenija, osim da je zaradio veliku količinu novca i primorao ljude koji nemaju veze sa fantastikom da satima sede u bioskopu gledajući avanture čarobnjaka, hobita i gomile patuljaka.

Pitanje odgovornosti za sopstveni život i odluke, kao i karmičko napredovanje jesu teme ovog filma, ali, zanimljivo, veoma malo utiču na celokupan utisak o samom delu.

Kombinujući šest priča razvođenih više stotina godina, braća Vačovski proizvela su ekranizaciju koja je možda presedan u svetu filmske industrije – viđali smo mozaik-filmove sa više narativnih tokova, ali ne na način i temeljnost koji viđamo u delu “Atals Oblak”. Naracija nas vodi preko pacifičkih ostrva sredinom 19. veka, pa do dve bliske prošlosti (tridesete i sedamdesete godine 20. veka), do današnjice i potom (ili istovremeno) vodi u Koreju daleke budućnost i post-apokaliptični završetak tog (i našeg sveta) u 24. veku. U njima, isti likovi tumače različite osobe, uz blag osećaj prepoznavanja prošlosti i načina na koji se ona ugrađuje u našu budućnost – u svakoj eri, akteri moraju da donesu odluke i one su uvek bitne – spasiti život odbeglom robu, prihvatiti krađu sopstvene umetnosti, okrenuti leđa korupciji, odbaciti sopstvenu slobodu ili pomoći strancu.

Isprepletanost priča je ogromna, uz konfuziju koju daju likovi koji igraju druge osobe, i simbola koji se, zajedno sa ljudima, reinkarniraju u različitim etapama. Svaka minijatura unutar filma ima svoj ritam, pa je tako prva priča istorijska drama, druga psihološko istraživanje mladog uma, treća politički triler, četvrta komedija o starosti, peta futuristička akcija, a šesta najsličnija medidativnom istraživanju ljudskosti u trenutku kada nije puno toga osim ljudi na svetu ostalo.

Bio sam veoma skeptičan prema ovom ostvarenju, pre svega jer sam se plašio da će u startu biti postavljeno veoma grandiozno i duboko; to, srećom, nije slučaj. Film je tako ogroman da nikada ne dozvoljava da ga ukratko procenimo, čemu drastično pomažu glumci Tom Henks, Džim Brodbent i donekle Hugo Vejving, sa svojim ogromnim talentima, sposobnim da glume različite inkarnacije, od parodije do veoma ozbiljnih likova. Za mene, sposobnost ostvarenja da nas zainteresuje za svoje likove je ključna za njegovo prihvatanje. U slučaju “Atlasa oblaka”, on to neočekivano uspeva u prvih pola sata. On nije bez mnogo mana, pre svega u osetnoj slabosti, osim vizuelne, priče koja se dešava u futurističkoj Koreji.

Uprkos kompleksnosti i gotovo nemogućnosti procene ovako složenog ostvarenja, ne može se osporiti da je upravljanje masivnim poduhvatom poput ovog realizovano u proizvod koji definitivno nije dosadan, već uspeva da drži pažnju tokom tri sata. Samo ta činjenica meni je dovoljna da film nazovem uspehom. Uz to, nadam se da će film pomoći nekoj budućoj ekranizaciji romana Kima Stenlija Robinsona “Godine riže i soli”, koji bi mogao da bude sličan ovom delu, ali i da ga, uz malo sreće, drastično prevaziđe.

Novo ostvarenje Riana Džonsona, neverovatno talentovanog režisera, zaista se trudi protrese staru priču o vremenskim putnicima. A upotrebljava najlakši mogući način za to – ignoriše većinu problematičnih tačaka.

Tokom poslednjih deset godina gledao sam zaista mnogo odličnih filmova. Međutim, kada me neko pita za preporuku, odmah mi padne na pamet ostvarenje po imenu “Brick”, film koji je Džonson napravio uz veoma mali budžet, a koje istinski verujem da bi trebalo da pogleda svako ko voli Sedmu umetnost (uz trud da pronađe što bolji prevod, jer je zaista neophodan, osim ukoliko vam engleski nije blizak maternjem). U njemu, ovaj čovek je prikazao da je prosto genije za vizuelno pričanje priča, a za film “Looper”, on je dobio i poverenje velikih producenata, kao i novac da ostvari svoje zamisli.

Priča filma prati mladića po imenu Džo, sredinom 21. veka. Džo je specijalizovan ubica, čovek koji sačekuje kidnapovane ljude iz još dalje budućnosti, gde je nemoguće sakriti tela. Njegov zadatak je da te bezlične pakete ubije čim se pojave pred njim, a zatim se reši leševa. Sasvim očekivano, ovaj uvrnut posao ima svoj minus, koji se ogleda u situaciji kada se ispred Džoa jedan dan pojavi on sam, ali trideset godina stariji.

Nekoliko niti priče se preklapa u ovom zaista inovativnom ostvarenju, koje me je po bogatstvu glavnih tema podsetilo na poznati roman “Hiperion”. Džonson elegantno predstavlja putovanje kroz vreme kao činjenicu, izbegava paradokse tako što ih ne spominje, i gura likove iz akcije/trilera (prva polovina filma) u dramu o odrastanju i posledicama koje to odrastanje ostavlja na ostatak sveta. Za mene, njegova lepota i najveća privlačnost leži u detaljima na obodu, sitnim pričama koje se provlače – fascinirao me je neobjašnjeni svet bliske budućnosti, gde vlada distropija ispunjena sveopšte naoružanim građanima, i nejasnoća daleke budućnost, gde se stariji Džo zatiče u problemu. Kao i ranije, oduševljen sam Džonsonovim talentom da standardnom režijom i pametnim sečenjem u montaži prikaže nesvakidašnje stvari, poput telesnih promena koji lik iz budućnosti dobija dok njegovo sadašnje ja prolazi kroz sakaćenja.

Na žalost, sa druge strane, “Looper” povlači mnogo gluposti koje nemaju šta da traže u njemu – leteći motori (kao izašli iz “Moćnih Rejndžera”) su potpuna katastrofa u svakoj sceni gde se koriste, a kompjuterski obrađeno lice Džozefa Gordona Luita, promenjeno da više podseća na lice Brusa Vilisa koji tumači stariju verziju Džoa deluje kao nešto što su producenti na silu ubacili samo da bi to moglo da se koristi kao alat u promotivnoj kampanji filma pre nego što je počeo da se prikazuje; takve stvari ne služe da se radnja produbi ili učini zanimljivim, već samo kvare doživljaj veoma ozbiljnog i ambicioznog filma.

U celosti, ne može se reći da se Džonson nije izborio sa ovako masivnom produkcijom, jer “Looper” nije zaboravljiv film, posebno u žanru naučne fantastike gde su ovakva ostvarenja retka – u odnosu na, na primer, “Prometeja” koji je totalni kolaps ideje smislenog scenarija, Džonsonov film pobeđuje u svim kategorijama koje određuju dobro napisano ostvarenje. Uprkos tome, za mene su detalji ono što najviše iskače u pozitivnom, i najviše štrči u negativnom smislu. Uz malo više kontrole spoljnih faktora koji traže nebuloze poput letećih motora i nepotrebnih kompjuterski generisanih lica, Džonson bi zaista mogao da napravi genijalna i mnogo kompletnija dela u budućnosti.

Za značajan procenat domaće publike, čini mi se, filmovi koji se bave američkom istorijom, posebno onom novijom i ne tako crno-belom (ako je takve ikada i bilo), najznačajniji faktor dela jeste na koji način prikazuje Amerikance, tj., da li je prema našim standradima “patetičan”.

Za Amerikance, jedan od najtraumatičnijih događaja osamdesetih godina, i indirektan razlog za dolazak na vlast Ronalda Regana, čoveka koji se jednom slučajno uživo zezao kako se sprema da uništi Sovjetski savez opštim nuklearnim napadom, bila je iranska talačka kriza koja se dogodila nakon svrgavanja iranskog šaha, prozapadnog diktatora sa univerzalnom diktatorskom ljubavi prema tajnim sadističkim policijama, koji je pao pred navalom građana 1979. godine. Međutim, sloboda je kratko trajala, budući da su revoluciju preoteli islamski fundamentalisti, željni bukvalnog tumačenja šerijatskog zakona, i mnogo više od toga, vlasti.

U haosu koji je nastupio, američka ambasada u Teheranu je pregažena, više desetina građana Sjedinjenih država postali su taoci, ali je u istoj konfuziji grupa od šestoro radnika ambasade uspela da pobegne i pronađe utočište u rezidenciji kanadskog konuzula. Tamo, zarobljeni u gradu gde su se protivnici novog i saradnici starog režima vešali na ulicama, radnici očajnički traže pomoć od Vašingtona i njihovo izbavljenje. Nekoliko hiljada kilometara dalje, u priču ulazi CIA i počinje da sklapa plan za spasavanje, koji se brzo formuliše oko snimanja nepostojećeg kanadskog naučno fantastičnog filma po imenu “Argo” u Teheranu, što će poslužiti kao složeni paravan za akciju.

Ne prestajem da se divim činjenicom da se veoma prosečan glumac, Ben Aflek, vrlo odlučno transformiše u sjajnog režisera. U ovom delu, kao i u filmu “The Town”, nije mogao da odoli da opet sebi prepusti glavnu ulogu, agenta Tonija Mendeza, stručnjaka za “ekstrakciju” operativaca. Uprkos tome, njegov osećaj za režiju nije u pitanju, posebno u filmu koji sadrži više etapa i nekoliko razdvojenih grupa glumaca, u sasvim drugačijim emotivnim tonovima – Holivudski producenti koje tumače Džon Gudman i Alen Arkin predstavljaju komičnu stranu priče, dok je preplašena, paranoična grupa u Teheranu drastično fokusirana isključivo na ostanak u životu i beg iz Irana. Prelazi između njih urađeni su veoma uspešno i nenametljivo. Zbog toga, radnja se brzo odvija i takt ne ispada ni u jednom segmentu, čak i na kraju, gde je postojala opasnost od prevelike dramatizacije događaja, što bi priču gurnulo u banalnost.

Ideja filma, bar kako sam je ja video, jeste da svi mi želimo, ovako ili onako da dođemo kući, i smatram da nije previše “patetična”, bez obzira što Aflek nikada ne grebe suviše duboko niti analizira situaciju u Iranu tih krvavih i turbulentnih godina, dok svi vojnici iranske Revolucionarne garde deluju pomalo previše besno i željno krvi. Ukoliko želite da pogledate Iran u tom periodu svoje istorije iz neameričke perspektive, bacite oko na “Persepolis”.

Po meni, to i nije Aflekov zadatak – namera ovog filma jeste da bude dinamičan i prikaže veoma neobičnu, a opet istinitu priču o gotovo komičnom CIA planu za spašavanje građana te zemlje. Posmatran kao standradni moderni triler sa nestandardnim zapletom, ovaj film je veoma zadovoljavajuće delo.

U poslednjih nekoliko godina, sve više i više cenim filmove koji odlučuju da svoje priče smeste u 90 minuta. Opravdati sedenje u bioskopu koje prelazi dva sata nije ni malo jednostavno, i zahteva više elemenata koji su odlični.

“Skyfall” nije film Denijela Krejga, ni Havijera Bardema, centralnog negativca, bez obzira na to što obojica odlično glume svoje likove – ovaj film, kao što bi trebalo da bude slučaj za veliku većinu filmova, pripada njegovom režiseru, Semu Mendezu. Ovaj neupadljivi genije filmske umetnosti, čovek koji je zadužio čovečanstvo remek-delom “Američka lepota” u kom je prikazana autopsija savremenog života na najnežniji mogući način, ovaj put predstavlja svet koji je sve sem nežan. U univerzumu agenta 007, surovih likova nikako ne manjka, a glavni akter se savršeno uklapa među njima; novi Džejms Bond, viđen prvi pre dva filma iz serijala, nije se promenio, pa je i dalje suv, hladan, ciničan i rezigniran, uprkos lojalnosti MI6 i svojoj špijunskoj kući.

Međutim, Mendezov prikaz tog sveta je ono što ovaj film čini drastično boljim od prethodnog dela, “Zrna utehe”. Umešani u standardne akcione scene, na primer jurnjave motorima po krovovima Istanbula, u filmu se nalaze predivni prikazi poput staklenih soba u Makau ili močvara Škotske obojenih u narandžaste nijanse zapaljene kamene vile. Svojim darom, režiser uspeva da spoji očekivano i novo, nalazeći pravu meru između onog što većina traži u filmovima ovog žanra i sopstvenog autentičnog potpisa.

“Skyfall” nije pobuna protiv stereotipa kao što je to bio “Kazino Rojal”, osim možda u jednom ključnom liku, što nas kao gledaoce dodiruje tek na kraju. Čak i priča o Bondu koji se vraća iz lažne smrti da bi zaštitio MI6 od nove i veoma direktne pretnje sasvim očekivano, više vuče na filmove iz serijala o Džejsonu Bornu, ali zato dobijamo vaskrsenje likova Kjua i Manipeni, pa čak i nekoliko gedžeta. Da posmatramo stvari površno, delovalo bi kao da se autori vraćaju dobu kada je Šon Konerijev akcenat bio standard za poznatog tajnog agenta.

Ti detalji su sekundarni. Vizuelna lepota i pravilnost takta filma jesu dva genijalna elementa, i ono što je zaslužno za lagan prolaz 2 i po sata, ispunjenih na pravi način da me odbiju od kopanja po radnji i traženja nelogičnosti u zapletu i motivaciji glavnih likova. Mendez, kao pravi majstor umetnosti, znao je da se od njega očekivalo i da bude sasvim u skladu sa prethodnim, modernim vizijama agenta 007 i da pokuša da sve, po drugi put u 10 godina, okrene naopačke.

Umesto toga, on u filmu pravi svoj put, a mi možemo samo da uživamo u njemu.