TV Program i Film

Gledao sam filmove koji se dešavaju u celosti u jednoj zgradi, gledao sam i neke čija kompletna radnja, osim dve-tri scene, nikada ne napušta sobu gde 12 porotnika diskutuje o krivici optuženika. Nikada do sada nisam gledao film koji se odvija u sanduku.

Biti sahranjen živ je tema koja je bila veoma popularna u gotskoj literaturi krajem 19. veka. Klaustrofobija, bespomoćnosti i spora smrt gušenjem nije prijatna zamisao, a španski režiser Rodrigo Kortez je odlučio da nam prikaže upravo to.

Pol Konroj je civilni vozač kamiona koji radi za američku koaliciju u centralnom Iraku. Njegov konvoj napadaju lokalci, a on se budi zakopan u drvenom kovčegu. Naravno, Pol nije izolovan, već ubrzo nalazi mobilni telefon i započinje paničan napor da spasi sopstveni život.

Sve što saznajemo, saznajemo od njega – nema scena prisećanja, niti paralelne naracije. Film nas drži na istom nivou informisanosti na kom se nalazi i glavni lik.

Film radi magično puno sa tako malo. Različiti svetlosni izvori (upaljač, baterijska lampa, plavi ekran mobilnog telefona, hemijska lampa) daju različite boje kovčega i Pola, reflektujući njegove strahove, nadanja, grozničavu potragu za spasenjem i čistu paniku. Pored toga, scenografija se često menja i pored realističnih, daje i nemoguće kadrove unutrašnjosti kovčega i njegovog zarobljenog tela.

Polova tortura, mentalna i fizička je gotovo opipljiva za gledaoca, a scenario ne gubi na tempu od prvog minuta pa do samog kraja. Za izrazito minimalistički triler-dramu, ovo je od ključnog značaja.

Osim ljudi iza kamere, i Rajan Renolds zaslužuje sve pohvale. Ovaj glumac je još u filmovima kao što je THE NINES pokazao da zna da izgura različite uloge: u BURIED je konstantno dobar, a na trenutke gotovo brilijantan. Pored toga, Renolds, koji je solidno talentovan za komediju, uspeva da ubaci i malo crnog humora u Pola, što je bilo, gledajući zaplet, ne baš jednostavno.

BURIED je hrabro zamišljen, ali vrlo ozbiljno i predano realizovan film. Svi koji su radili na njemu mogu da budu ponosni činjenicom da su napravili nešto zaista nesvakidašnje, što je pri tome prošlo sve zahteve filmskog pripovedanja i želja šire publike, a to je velika retkost.

Zaplet u kom obični ljudi odlučuju da ubiju nekoga je prilično star i već viđen, ali uz malo razmišljanja, ne može da omane. Najbolje, ovakva priča jednako dobro funkcioniše kao ozbiljan triler, ali i kao komedija.

Tri obična čoveka i prijatelja, tri užasna šefa. Prvi, ambiciozni, korporativni dron Nik ima prevrtljivog, sadističkog nadređenog koji ga laže i besramno manipuliše. Drugi, Kurt, radi u sjajnoj, maloj porodičnoj firmi, sve dok za njeno kormilo ne dođe polupani kokainski ovisnik i sin osnivača koji želi da uništi biznis i nestane na nekom tropskom ostrvu. Poslednji, Dejl, naizgled nema problem – on je zubni tehničar kog zgodna i bolesno napaljena šefica postepeno ucenjuje da stupe u seksualnu vezu. On, međtuim, istu očajnički ne želi.

Kada shvate da, iz jednog ili drugog razloga, ne mogu da napuste svoja radna mesta, spontano dolaze na jedinu preostalu opciju: moraju da ubiju svoje šefove.

HORRIBLE BOSSES je film koji je veoma svestan sebe, prethodnih ostvarenja slične tematike i raznih klišea koji se tu nalaze. Zato i ne pokušava previše da nas iznenadi, budući da ispravno procenjuje da očekujemo konstantna iznenađenja i obrte. Umesto toga, stavlja nas u isti automobil sa Nikom, Kurtom i Dejvom dok krstare gradom u potrazi za ubicama i/ili žrtvama.

Niko od njih nije velika filmska zvezda, iako je svako poznat, uglavnom iz njihovog rada na TV serijama ( Arrested Development, It s Always Sunny in Philadelphia). Bez obzira, oni poseduju odličnu hemiju između sebe i film nas vrlo brzo upoznaje i zbližava sa njima i njihovim kretenskim idejama.

Sporedne uloge su, istovremeno, rezervisane za zvezde: Kevin Spejsi (slično njegovoj genijalnoj ulozi u Swimming with sharks) je psihopatski šef, Kolin Farel prerano ostarela, iritantna budala, a Dženifer Aniston zubarka sa izgledom, ponašanjem i vokabularnom porno zvezde. Osim njih, tu su i Džejmi Foks, Donald Saterlend i drugi. Film, od početka do kraja, ne zaboravlja na kome bi trebalo da bude fokus: na Niku, Kurtu i Dejvu i njihovim naivnim, ubilačkim namerama.

Humor je crno obojen ali i raznovrstan. Zato se tu nalazi spominjane filmova koji sadrže sličan zaplet, fizička komedija sa padovima i ispuštanjem stvari iz šaka, kao i surove šale o seksu, dok sve vreme u pozadini ide muzička podloga bazirana na ‘’masnim’’ rok numerama.

Jedino što je možda za nijansu preterano u filmu jesu delovi dijaloga Čarlija Deja koji tumači Dejla, i koji na trenutke podseća na užasno kreveljenje Trejsija Morgana u filmu Cop Out. Dobro je da Dej ni u jednom trenutku ne postiže Morganov nivo.

Pored svih dobrih stvari, u filmu sporedne uloge tumače čak dva glumca iz The Wire, najbolje TV serije svih vremena – da li je slučajnost ili ne, ova činjenica za mene samo dodatno podvači sledeće: odličan scenario se lako prepoznaje, a u slučaju ovog ostvarenja, jednako lako prenosi na veliki ekran.

Nisam siguran da li je SUPER 8 E.T.: THE EXTRA-TERRESTRIAL za nove generacije, ali siguran sam u nešto drugo: Džej Džej Abrams definitivno nije novi Stiven Spilberg.

Spilberg, voleli ga ili ne, dete je vremena koje je zahtevalo snove i opsednutost da se isti prenesu na veliki ekran. Abrams je dete vremena koje traži vizuelno spektakularnost kao osnov uspeha, a on mag koga zovete kada želite da osvežite neki koncep. Njegovi dosadašnji filmovi se mogu posmatrati kao eksperimenti: CLOVERFIELD je istraživao koliko viralni marketing može da izgura ”horor preživljavanja” ostvarenje srednjeg budžeta, od STAR TREK filma se očekivalo da ovaj univerzum, izbeljen do neprepoznatljivosti veštim Abramsovim rukama, predstavi novoj publici.

SUPER 8 je proizvod koji današnjoj deci prodaje novog malog, buljavog vanzemaljca koji samo želi da zove kuću.

Grupa prijatelja, od kojih je jedan nedavno izgubio majku, obožava da pravi filmove. Dok snimaju scenu na izolovanoj železničkoj stanici, vojni teretni voz se prevrće nakon sudara sa kamionom. U haosu koji sledi, njihova kamera sa filmom od 8 milimetara snimi nešto neverovatno. Uskoro, u grad stiže vojska, a grupa prijatelja svhata da se nešto veliko dešava.

Abramsov vanzemaljac je, sasvim očekivano, krvoločno čudovište koje je, doduše, sa razlogom ljuto. Naravno, fetišizacija neprikazivanja koju Abrams religiozno primenjuje koristi se i ovde – ne vidimo vanzemaljca skoro do samog kraja.

Ovo nije morao da bude smrtni greh: on leži u činjenici da se film suvište sporo i difuzno razvija, a još gore, pri tome nas nedovoljno zbližava sa glavnim likovima, bez obzira što kopira šemu drugih dečjih filmova. Zato je tu bucko komičar, onaj štreber koji neće da upadne u probleme, glavni dečak i njegova ubrzo-će-da-bude devojka i onaj koji je opsednut gedžetima/vatrometima i eksplozijama/nešto treće. Međutim, družina ipak nije kao ona iz filma THE GOONIES, a ne pružaju nam previše razloga da nam do njih bude stalo.

U poslednjoj trećini, film ulazi u primereniji ritam i postaje hororičniji, ali onda završava potpuno odsečno, uz patetičnu poentu.

Prosečnost ovog ostvarenja je dodatno zakucana promotivnom kampanjom koja ga je plasirala kao nešto netipično i super-misteriozno: umesto toga, dobili smo klasično dečje ostvarenje, i po formi i po sadržaju, koje nema dovoljno toga da ponudi publici preko 16. godina.

Ben Stiler je očigledno pravičan čovek. Iako je režiser, ko-producent, ko-scenarista i glavni glumac ovog filma, ipak nije sebe stavio u prvi plan.

Kao i u samoj priči, Benova uloga je samo jedna od više glavnih, među kojima su Robert Dauni Junior, Džek Blek i nekoliko drugih glumaca.

Zajedno, oni rade kao pravi tim, svako sa svojim pristupom komediji, stvarajući tako zaista upečatljivo ostvarenje.

Da bi u potpunosti uživali u svim šalama koje ovaj film servira, morate da budete fanovi velikih filmova vijetnamske ere kao što su PLATOON i APOCALYPSE NOW.

Pored njih, ostvarenje ismeva i celokupnu holivudsku industriju, pre svega kroz lika Lesa Grosmana, u tumačenju Toma Kruza, glavnog producenta ”najvećeg ratnog filma” koji ekipa glavnih likova pokušava da snimi u Vijetnamu.

Budući da stvaranje filma ne teče po planu, režiser i ogorčeni veteran po čijoj knjizi je napisan scenario dolaze na ideju da prebace glumce u duboku prašumu da bi stvorili što verniju atmosferu. Problem je što se tamo, pored njih, nalazi i baza krijumčara heroina.

U džungli, stvarnost se meša sa priglupom odsutnošću i taštinom glumaca dok polako upadaju u pravi, minijaturni rat.

Veoma je lepo kada se novac i talenat poklope.
TROPIC THUNDER donosi odličnu kameru, rok numere iz perioda (među kojima i genijalna pesma Roling Stonsa ”Sympathy for the devil”), eksplozije i akciju; međutim, sve to samo dodatno pojačava zabavni faktor glavnih glavnih likova: Stilera, Bleka i Daunija.

Kroz njihovu hemiju, kao i interakciji sa drugim likovima (pre svega mislim na iznenađujuće dobrog Džej Barušel) nalazi se prava dobitna kombinacija.

Ovo je recept za uspešnu visokobudžetnu komediju na temu rata u Vijetnamu – RAMBO 4 pomešan sa FORGETTING SARAH MARSHALL.

Moderno potrošačko društvo ima hiljadu mana, poručuje nam dokumentarni film ZEITGEIST: MOVING FORWARD. Potpuno se slažem.
Moderno potrošačko društvo će se sigurno urušiti u narednih 50 godina, takođe nam film poručuje, uz dodatan rizik da isti kolaps bukvalo uništi kompletno čovečanstvo.
Sa ovim se malo manje slažem. Zapravo, ne slažem se ni malo.

Film obrađuje četiri celine ljudskog društva danas, i kako bi potencijalno, bar prema njegovim autorima, ono moglo da izgleda. Prva celina jeste debata između urođeno-naučeno škola ljudskog razvoja i načina na koji rast i odgoj utiču na manifestaciju genetike. Druga objašnjava osnove postulate kapitalističkog sistema, od teorija Adama Smita i odnosa između potrošača, zaposlenih i poslodavaca. U trećem, film nam nudi rešenje problema u vidu ekonomije bazirane na resursima, a ne kapitalu, gde bi društveni inženjering balansiranom kolektivizacijom ljudskih potreba, poput masovnog javnog prevoza, planskih gradova i upotrebe naprednih tehnologija zarad održivog razvoja, uspeo da ispravi destruktivnost kapitalizma.
U poslednjem, ovaj dokumentarac zakucava inicijalu tezu da je svet na dverima apokalipse, gotovo u svakom segmentu, a najviše u sektoru energetike (konkretno, nafte), čiji neminovni nestanak će proizvesti finansijski domino efekat i naravno, kraj sveta koji poznajemo.

Bez obzira što film koristi veoma elokventne sagovornike koji očigledno dobro poznaju ono o čemu govore, njegova osnovna, urođena mana jeste sigurnost u rezultat pojave koju istažuje. Ovakav pristup osuđuje svaku istragu na propast – ukoliko smo već sigurni da je kapitalizam zlo koje vodi čoveka u istrebljenje, ovda ispitivanje prestaje da bude to, i postaje taksativno nabrajenje, namenjeno da nas u isto ubedi. A to nije odlika istraživačkog dela, već propagandnog materijala.
Doduše, sasvim je validno film posmatrati i na taj način. Na žalost, u tom obliku, on je još slabiji.

Ideja da napredak koji je moderan svet doživeo u 20. veku nije povezan sa sistemom je prosto pogrešna. Film pokušava da plasira odbranu ovog preko stava da su široko dostupni resursi i tehnološki napredak zaslužni za to. Problem leži u činjenici da je većina tih tehnoloških napredaka nastala u kapitalističkom okruženju, motivisana kapitalističkim nagonima: novcem. Kompanija Google nije nastala kao želja dva mlada čoveka da promene svet – nastala je kao rezultat želje da zarade novac.

Kao i svi drugi ideolozi, tvorci ZEITGEIST: MOVING FORWARD biraju koje segmente čovečije prirode žele da istaknu. Oni zagovaraju naučnu utopiju, bez jasne vizije ko će istu regulisati; istovremeno, krivicu za nejednakost u svetu stalno prebacuju na ”njih” ili ”one”, misleći naravno na najbogatije i najmoćnije. Oni nisu oni. Oni su mi koji su dobili priliku da vladaju. Na njihovom mestu, mi bismo bili identični. Ovo se pokazalo tačno kroz istoriju stotinama puta. Korupcija, želja za gomilanjem, neodgovornost; sve su to jednako ljudske karakteristike baš kao i potreba za ljubavlju ili deljenjem. Kapitalizam nije anomalija, već, baš kao i totalitarni komunizam ili teokratija, jedan aspekt čovečije prirode koji se trasformisao u sistem državnog funkcionisanja.

Ukoliko ne može da opstane, urušiće se i neki drugi će ga zameniti, bilo kroz revoluciju, potencijalno veoma ružnu, ili, mnogo poželjnije, evoluciju. Smatam da je poželjno diskutovati kako ta evolucija može da se sprovede i gde sistem može da se popravi, ali plašim se ljudi koji su usnuli novu utopiju u kojoj će sve biti lepo i svi biti srećni u jednakoj meri koliko se plašim i berzanskih brokera koji bi gazili preko leševa zarad profita.

Sa ovom retorikom, film na kraju mutira u klasično prizivanje propasti, ističući da je u današnjem zapadnom sistemu sve loše, ono što je možda dobro je tako zbog svega osim sistema, a kraj je neminovan.
Ukratko, moram da kažem, verovatno na veliku žalost ljudi koji su pravili ovaj film, ukoliko današnji oblik kapitalizma propadne (što nikako ne odbacujem), neće nas povesti u ambis sa njim.