Odmah na početku, film daje do znanja da se shvata apsolutno neozbiljno. Nakon što jedan od njih doživi nesreću koja jako podseća na pokušaj samoubistva, tri stara prijatelja polaze na ski vikend kako bi pokušali da zacele raspale odnose, kao i mladog rođaka jednog od njih, koji živi u njegovom podrumu.

Kada stignu do planinskog gradića, uviđaju da se njihovo omiljeno mesto iz mladosti, baš kao i njihovo prijateljstvo, pretvorilo u raspalu rupu. Uzimaju sobu u jednako raspalom hotelu, gde je sve očajno osim đakuzija, koji ih ubrzo vraća u 1986, i teleportuje u njihova mlada tela, koja su se takođe nalazila na istom mestu 20 godina ranije.

Odlično je kada film pokazuje snagu na različitim stranama. Sa jedne, glumačka postava je odlična, a hemija između njih bi bila u stanju da samostalno iznese ovo ostvarenje. Rob Kordri pruža vrlo ubedljivog autodestruktivnog, besnog gubitnika, Kreg Robinson je davno izborio svoje mesto u novoj američkoj komediji, dok Džon Kjusak, kog nikada nisam obožavao, donosi najrealnijeg lika od tri prijatelja, čoveka koji nije ni kreten ni genije, već usamljen, pomalo ogorčen srednjovečni muškarac. Najmanje ekspozicije dobija lik Klarka Djuka koji ne pripada tom vremenu, ali je ključan za film zbog svoje dvadesetprvovekovne perspektive i pribranosti u odnosu na ostatak putnika kroz vreme.

Njih četvorica bi mogli da imaju svoj sitkom, ali istovremeno, film oduševljava scenarijom. Zaplet se nije brinuo za formu, već samo sadržaj: nelogičnosti putovanja kroz vreme nisu bile bitne za pisce, bitni su odnosi među likovima. Bitna je atmofera mladosti i kompletan osećaj ”glupe decenije” za kojim sva trojica na neki način žude.

Ovaj film definitivno nije PRIMER i njegova mehanika putovanja kroz vreme neće biti predmet forumaških analiza. HOT TUB TIME MACHINE je priča o gubljenju i pronalaženju prijateljstva, ispričana kroz prljave šale, psovanje i mnogobrojne aluzije na bizarnije aspekte kulture osamdesetih.

Zapravo, poređenje Konana i Jednookog, glavnog lika VALHALLA RISING nije besmisleno: obojica su bili porobljeni i primorani da se bore u kvazi-gladijatorskim igrama. Kao i Konan, Jednooki je vrlo sposoban ubica i ratnik. Ali, tu poređenje prestaje. Jer, Jednooki je misteriozni borac zarobljen u bespućima Skandinavije, odlučan ili nemoćan da proizvede jednu jedinu reč. Njegovi tamničari su nordijski pagani, ali nedaleko, grupa hrišćanskih ratnika sprema se da pođe u Jerusalim i sveti rat, nezabrinuti činjenicom da poseduju vrlo jadan čamcobrod.

Zajedno sa Jednookim, krenuće u avanturu koja jako liči na loše LSD iskustvo u šumi.

Film je nasilan, ali nije se ni očešao o klasična ostvarenja ”viking” žanra. Traje samo 90 minuta, ali je to vreme podeljeno u poglavlja gde se naizgled dešava malo toga, osim tumaranja i umiranja. Mali razgovori koji se vode između likova mogu se podeliti na paranoisanje i besmisleno religiozno blebetanje. Da nije kostima, uverljivog oružja i kasapljenja, film bi mogao da bude studentski rad o trulom hipi-kampovanju.

Međutim, i pored svega toga, ovo ostvarenje ostavlja dobar i, mnogo bitnije, jak utisak. Kinematografija deluje jeftino, ali sjajno koristi bezlične, hladne predele Skandinavije i mokra, močvarna bespuća ”zemlje na drugoj strani” kao beskrajnu, apsolutnu konstantu stavljenu u kontrast sa sitnim, prljavim ljudima i njihovim trivijalnim delima. Lica, figure likova i retki ljudskom rukom napravljeni predmeti postavljeni su često na način koji formira fenomenalne, nadrealne slike, slično prvoj trećini filma THE NAVIGATOR: THE MEDIEVAL ODYSSEY.
Muzika, pogotovu moderne elektronske numere, gradi atmosferu i tenziju koja kao da služi da obmane gledaoca povodom onog što sledi. Nekonvencionalno, ali sasvim u skladu sa ostatkom filma.

Najveća tačka spoticanja sigurno jeste sama priča, kao i ideje koje film (možda) prezentuje. Ovo će predstavljati problem u zavisnosti šta gledalac očekuje; siguran sam da svako nametanje smisla i definitivna interpretacija nisu mogući. Prirodno, i ja imam tumačenja, samo istovremeno smatram da su ona nisu tako bitna. Ipak, ne mogu da se suzdržim i moram da ukažem, bez želje da kvarim gledanje, na jednu istorijsku činjenicu. Kada su hrišćanski misionari došli do Skandinavije, ova religija se brzo proširila zato što su lokalci u liku Isusa Hrista prepoznali ne Odina, već tragičnu ličnost Baldera, njegovog sina. Ukoliko odlučite da pogledate ovaj film, možda primetite na šta aludiram.

Bez obzira na odbacivanje mnogih konvencija, nedorečenost i jezivo spor tempo, ovo ostvarenje odaje utisak umetničkog dela koje od početka do kraja savršeno jasno zna gde ide.

CIRQUE DU FREAK je savršeno oličenje ove ideje: postani vampir i pobegni od svega, pravo u avanturu tvog života. Dva prijatelja, Daren i Stiv, nerazdvojni su od detinjstva, osim što prvi ima savršen život, a drugi je ogorčeno dete iz problematične porodice. Zajedno, pronalaze letak koji reklamira nastup cirkuskih nakaza, gde ubrzo i odlaze. Susret sa vrlo neobičnim i ne-baš-sjajno animiranim džinovskim paukom, kao i njegovim misterioznim vlasnikom, Lartenom Krepslijem, menja živote obojice zauvek.

Kao i slične ekranizacije koje su nastale pod kontrolom producenata očajnih da izboksuju dodatne nastavke, tojest serijale, CIRQUE DU FREAK želi da igra na mnogo polja istovremeno. Kao horor, film nudi baš ništa: delovi koji bi trebali da budu strašni ili pruže bar neku dozu tenzije deluju potpuno plastično. Slično prolazi i na planu komedije, sa izuzetkom neverovatnog Džona Rajlija. Njegovo tumačenje glavnog vampira je jednostavno savršeno – ozbiljno kada je potrebno, ali uglavnom cinično i puno mračnog, melanholičnog humora. Rajlijeve glumačke sposobnosti najbolje su poznate po odličnoj komičnoj dostavi, dobro prikazanoj u filmovima poput TALLADEGA NIGHTS: THE BALLAD OF RICKY BOBBY, ali čovek zaista može uverljivo da predstavi ogroman niz emocija i stanja, čak i u ovako nerealnom okruženju. Tužno, Rajlijev talenat takođe podvlači inertnost i apatičnost mladog Darena Šana, koji tumači Darena.

CIRQUE DU FREAK, pored težnje da prati stazu koju je utabao TWILIGHT serijal, najbolje funkcioniše kao nešto vrlo retro: omladinski film iz osamdesetih godina 20. veka. Ekscentrični likovi, osećaj avanture i zalaska u nepoznato, sa podvučenom pričom prijateljstva i poteškoća odrastanja samo su neke ideje na kojim su se bazirala ostvarenja kao odlični THE LOST BOYS. Njih ima i u ovom filmu, ali se plašim da su njegovi tvorci previše želeli da budu moderni i aktuelni da bi se zaista usmerili u ovom pravcu. Samim tim propustili su šansu da naprave nešto stvarno pamtljivo, umesto ostvarenja koje isuviše smrdi na hladan proračun nekog holivudskog marketing odeljenja.

Robina prvo upoznajemo na nekom bojnom polju Francuske, gde kralj Ričard Lavlje Srce vodi opsadu. Jedan od njegovih strelaca jeste i Longstrajd, koji zajedno sa veselom družinom klasičnih srednjevekovnih stereotipa (veliki tip, komični tip, mlad-i-zelen-uskoro-će-poginuti tip) ratuje za voljenog vladara protiv manje voljenih francuza.
Istovremeno u Engleskoj, narod pati jer ih je skupa vojna kampanja osiromašila, a na dvoru, razne sile kuju razne zavere. Na horizontu, tamni oblaci istorije nadvijaju se i prilaze belim obalama Dovera.

Jedan čovek će se, serijom malo verovatnih događaja i unutrašnjih motivacija koje su često kontradiktorne, naći u centru ove oluje. To je Robin Longstrajd, ili Maksimus iz filma GLADIATOR, ili Vilijem Volis iz filma BRAVEHEART, budući da su u principu, svi jednako fiktivno prikazani. Prednost poslednja dva filma jeste što bar malo razumemo aktere i ono što ih pokreće, bez obzira što su sasvim romantizovani. Robin, međutim, deluje kao vrhunski prevarant i čovek koji se prilagođava bilo kojoj situaciji samo na osnovu onoga što ljudi oko njega naizgled žele.
Zato u filmu imamo mnogo verzija lika Rasela Kroa: Robina akcione zvezde, Robina dezertera, Robina prevaranta, Robina pravednika, Robina samotnjaka, Robina pregovarača i borca za ljudska prava, Robina generala. Sa ovom nebuloznom odlukom, film se razvodnjava i gubi oštricu. Najčudnije od svega, deluje kao da je režiser Ridli Skot shvatio problem, pa se zato trudio da prikaže što manje Robina, i ubaci što više sporednih likova, koji u isto vreme igraju značajne uloge u samoj priči.

Po tempu i zapletu, film jako asocira na prethodno Skotovo epsko ostvarenje, KINGDOM OF HEAVEN. Takođe, i u ostvarenju ROBIN HOOD, akteri su upleteni u istorijske vrtloge, ali jedina razlika leži u činjenici da Robin Longstrajd ne deluje previše zabrinuto svim tim, već prosto pliva kroz njih i uvek izlazi kao pobednik.

Sa spektakularne strane, film daje gotovo ništa. U odnosu na ranije spomenuti BRAVEHEART, ili čak i vrlo čudni Besonov JOAN OF ARC, akcija u filmu više deluje kao isečena iz finalne epizode neke visokobudžetne serije. Čak je i činjenica da je Robin Hud, bar po legendi, bio pre svega strelac, nekako zapostavljena, osim forsiranja kadrova snimanih super-brzim kamerama gde strele izleću u makro modu. Ridliju se to očigledno jako svidelo, ali na žalost ista stvar dosadi već posle prvog prikazivanja. Poznate, prelepe sekvence prirode i krajolika, poput prizora opsade Jerusalima iz KINGDOM OF HEAVEN ili urbane džungle Mogadišua iz BLACK HAWK DOWN ovde su takođe prisutne, samo što ne nose upečatljivost iz prethodnih filmova.

Da nije bilo sjajnog režisera, film bi ispao totalni fijasko. Ovako, u njemu učestvuju mnoga odlična imena, pre svega ona koja se nalaze ispred kamere: Mark Strong se savršeno profilisao kao negativac, Vilijem Hart daje prikaz dvorskog savetnika čije namere nisu najjasnije, Deni Hjuston pruža odličnu predstavu kralja-ratnika-pijanice, a stari Mak fon Sidov i dalje osvaja svaku scenu, pogotovu kada zablista pored drvenog i praznog Rasela Kroa.

Teško je za poverovati da bi izbacivanjem samo jednog od tih likova, priča dobila na kompaktnosti. Međutim, ni to joj ne bi dovoljno pomoglo.

U pseudo-istorijskom kontekstu koji je nakaradno ubačen u ovu poznatu legendu, dobila se neznatna doza uverljivosti, ali je istovremeno skoro sasvim ubio zabavnost. Fratar Tak, Mali Džon, šerif od Notingema i drugi poznati likovi su ljudi zbog koje su generacije padale na ovu besmrtnu priču. Razumljivo je da bi čovek poput Skota želeo da pruži svoj autentičan prikaz iste, problem je što je originalni zaplet previše dobar da bi tako lako mogao biti ”poboljšan”.

Film igra na tu kartu vrlo uspešno. Nakon susreta sa uterivačem dugova iz pakla, kapetan Kejn odlazi u manastir u rodnoj Engleskoj i odbacuje svaki oblik nasilja. Jednog dana, međutim, monasi mu poručuju da mora da napusti to utočište i pronađe sudbinu negde napolju. Nevoljno, on kreće na hodočašće, a istovremeno, na krajnjem zapadu zemlje, misteriozni čarobnjak sprovodi teror nad lokalnim stanovništvom.

Bez obzira na istorijski okvir u kom je smeštena priča, univerzum Solomona Kejna sadrži magiju i veštice u jedankoj meri kao i kremenjače i šešire širokog oboda sa kopčom. Odluka režisera i scenarista da ne daju objašnjenje za nastanak ovog neobičnog miksa, uz odbijanje da period postave u neku korelaciju sa stvarnom istorijom pokazala se kao odlična: od početka do kraja SOLOMON KANE je čista fantastika.
Uz to, priča je sastavljena iz gomile kliše i predramatičnih elemenata koje film shvata smrtno ozbiljno i koji se dobro uklapaju u palp-osećaj celog ostvarenja.

Prosečan budžet od 45 miliona dolara za ovaj žanr najvećim delom usmeren je u izradu gotskih scenografija i kostima odgovornih za atmosferu užasa i propadanja. Film nije povukao velike zvezde, ali zato Džejms Pjurefoj pruža vrlo uverljivog kapetana Kejna, čoveka stvorenog iz nasilja koji pokušava da se iskupi, svestan da verovatno neće uspeti.

Po mnogo čemu, SOLOMON KANE podseća na CONSTANTINE, najviše u pogledu tragičnih glavnih likova i stvarnosti koja poseduje mračnu, natprirodnu stranu koju svi uzimaju zdravo za gotovo.
Razlika između njih jeste mnogo bolji glumački kadar, veći akcenat na akciju i generalno, mnogo zabavnije ostvarenje, naravno, u korist kapetana Kejna.

Get your own playlist at snapdrive.net!

Zašto, o zašto si se ubio, Iane sine!

Nema pravog darkerke/a koji nije bio u jednom trenutku fan grupe Joy Division; njihov opus jeste skroman, ali je zato količina mračnih emocija poput depresije, melanholije i generalne distrofije dovoljna za ceo život stvaralaštva. Većina tog depresivnog inputa došla je od pevača, Iana; ostatak očigledno nije bio toliko tužan, budući da su nakon njegove smrti formirali New Order, jednako uspešan ali ni blizu tako negativan i težak bend.

Ova muzička biografija počinje pri kraju Ianovog život, i ne daje nam pregled njegovog odrastanja.
Realno, možda je to i nepotrebno, budući da je čovek bio i dalje klinac kada se obesio (23 godine), pa nema potrebe za dubokom retrospektivom.
Mladi Ian odrasta u Maklensfildu, delu mnogo većeg Mančestera, gde ide u školu, puši, sluša ploče, piše pesme koje niko ne čita i ponekada se radi sa teškim lekovima za starije građane.
Jasno, ovo nije dovoljno, pa se uskoro ženi sa ”dugogodišnjom” devojkom Deborom (koja je prikazana kroz vrlo prizemni pristup Samante Morton) i nalazi posao u službi za zapošljavanje. Ne prolazi više od pola sata filma pre nego što njih dvoje žive samostalno u kući, zaposleni na stalnim radnim mestima. Kao mladi u Srbiji danas!

Logično, sledeći korak za njega jeste da preuzme ulogo pevača indi benda i doživi gigantsku popularnost. Gledajući sa strane, Ian je bio kreten što se ubio – sve mu je išlo od ruke, iako se on, naizgled, nije posebno trudio.

Ipak, priča ne prestaje da se gradi oko njegovog samoubistva, koje nesumljivo dolazi. Dok se život odvija oko njega, gledaoci postaju detektivi koji proveravaju sve moguće faktore, tražeći ‘’srebrni metak” koji ga je gurnuo preko ivice.
A njih ima više nego što može da se prebroji, unutra i spolja.
Film čak i vizuelno govori takvim jezikom: kadrovi su dugi i spori, sobe prazne a ostali likovi veoma ćutljivi; sva pažnja je na Ianu, kog dosta dobro tumači Sem Rajli. Na žalost, njih dvojica odlučno odbijaju da pruže ili bar ukažu na direktan odgovor. Kakavi sebični gadovi!

O njegovom unutrašnjem svetu dobijamo samo naznake; da li se unutra nalazi nešto slično neubedljivoj nadrealnoj poeziji, koja samo izgleda kompleksno i duboko, a u stvari je lupetanje; ili se zaista iza njegovih tužnih očiju krio lavirinti genijalnosti iz kog je jedini izlaz bila omča?
Opet, film nam daje samo slegnuta ramena. Ovo čak nije ni slučaj ”neka svako donese svoje zaključak”, pošto nema dovoljno podataka. Ili ih ima previše.

Režiser Anton Corbin, kojem je ovo prvi dugometražni film, nakon karijere u muzičkoj industiji, koristi previše jeftinih trikova: sve je snimljeno u crno-beloj tehnici, emocije su uglavnom zaravljene a scene, pre svega enterijera kao izvučene iz stripova Frenka Milera.
Za mene, crno-belo predstavlja najveći problem; kao i kod fotografije u toj tehnici – mnogo je teže napraviti upečatljiv prizor u boji nego u nijansama sive.

Muzika, očigledno bitan element, savršeno je odabrana i verno prikazuje njihovu/negovu stvaralačku genezu, a scene nastupa izgledaju veoma uverljivo (osim plastične publike, prema filmu copy-paste i identične u svakom kutku Britaskih ostrva). Iako se spominju i drugi umetnici iz tog perioda, Sex Pistols i David Bowie, na primer, njihov uticaj je takođe neuhvatljiv. Jedina figura iz tog perioda koja igra neku veću ulogu je novinar/producent Toni Vilson.

Stvarno zabavan i neočekivan segment filma jeste humor, prikazan kroz glasnog, vulgarnog i vrlo površnog menadžera Roba (Toby Kebbell), koji je potpuna krajnost u odnosu na Iana. Rob tačno zna šta je sreća i želi što više nje na svom bankovnom računu. U mnogim užasno depresivnim situacijama on je jedini optimistični glas koji daje dah svežine u tom smorenom univerzumu; očigledno nije uspeo da pomogne u stvarnosti, ali filmu pomaže nesagledivo.

U poslednjim minutima, crni dim kulja iz peći krematorijuma u kom Ian Kurtis postaje ugljenisani prah, a film po poslednji put pita: zašto nas je ovaj mladi, talentovani čovek ostavio tako rano?
Ja imam odgovor: nije više želeo da živi, pa se zbog toga obesio u kuhinji.
Možda ne previše poetično ili inspirišuće, ali za mene – najtačnije.

Get your own playlist at snapdrive.net!

Ismevanje i alternativno tumačenje koncepta super-heroja nije novo, ali u svetu filmske umetnosti retko daje nešto zanimljivo, i veći deo ostvarenja sa tom idejom bazira se na receptu SCARY MOVIE franšize.
DEFENDOR koristi sasvim drugačiji pristup.
Glavni lik, Artur Popington je putar koji noći provodi u ulozi Defendora, osvetničke figure koja luta ulicama i štiti slabije, istovremeno tražeći glavnog neprijatelja, Kapetana Industriju.
U jednom od takvih lutanja, on sreće i ‘’spašava” mladu prostitutku Ket, koju uzima pod svoje krilo. Od nje saznaje za čoveka po imenu Radovan Krstić, bivšeg člana srpskih paravojnih formacija i centralne figure podzemlja, i postaje uveren da je on zapravo Kapetan Industrija.

Očekivao sam da se ovaj film bazira na glumi i pojavi Vudija Harelsona, koji tumači Defendora. Harelson je mnogo puta dokazao da se sjajno snalazi u neobičnim filmovima gde glumi nerelano čudne ljude, poput Roja u KINGPIN ili Mikija u NATURAL BORN KILLERS.
Bez obzira na njegovu dominantnost, značajnu težinu daju sporedni likovi, koji su napisani i realizovani prilično realno i svakodnevno. Ljudi kojima je stalo do Artura pokušavaju da ga urazume ili mu pomognu, dok kriminalci samo žele da ga sklone, po mogućnosti što nenasilnije i indiskretnije. Svi oni su samo ljudi koji hoće da odrade ono što planiraju i to na najbezbolniji način. Jedino je Artur taj koji ima misiju, jasan moralni kompas i nije spreman na kompromise, čak i kada sebe dovodi u direktnu opasnost.

Pored odličnog scenarija, vrlo lep dodatak jeste činjenica da se režiser koristi mnogim stripskim manevrima u pričanju priče – flešbekovi na Arturovo odrastanje objašnjavaju genezu njegovog alter-ega, a tokom kompletnog trajanja filma, sa vremena na vreme čuje se voditelj talk-radio programa koji zajedno sa slušaocima komentariše stanje kriminala u gradu, a potom i Defenderovo pojavljivanje i ponašanje.

Ispod pakovanja komedije, DEFENDOR nudi vrlo dobru dramu o čoveku, ali provlači pitanje šta je u modernom svetu hrabrost, i kada je dozvoljeno reagovati na nešto, a da nam za to država ne daje platu i napunjen pištolj.
Artur je lik koga ova dilema ne dodiruje. Na početku filma, njegovo ponašanje i stavovi mogu se protumačiti mentalnim oboljenjima i teškim detinjstvom, ali na kraju, ostaje mogućnost da je Defendor jedini koje je bio zaista ”normalan”, dok su se svi ostali, kao i društvo u celini, prosto navikli na ”nenormalno”.