U početku upoznajemo Boba Viltona, kog tumači Juan Mekgregor, sagorelog novinara ogorčenog zbog razvoda, koji odlazi u Kuvajt da izveštava o Drugom Zalivskom ratu samo da bi bivšoj ženi dokazao da je muškarac. Međutim, njegovi planovi se menjaju kada sreće misterioznog Lina Kesidija. Bob, u tumačenju uvek harizmatičnog Džordža Klunija istog prepoznaje iz starijeg intervjua, gde se njegovo ime spomenulo u okviru priče o tajnom vladinom programu stavarnja nove generacije vojnika, nazvanih Džedaji.
Nakon ubeđivanja, Lin pristaje da povede Boba na svoju tajnu misiju koju je usnio i pokaže mu svet Džedaja.

Ispričano kroz mnogo flešbekova, priča pokazuje savršenu izgubljenost američke vojne svesti nakon vijetnamskog fijaska i ludačku otvorenost ka bilo kakvim radikalnim idejama. U tom miljeu se pojavio narednikm Bil Đango i predložio da formira novu jedinicu baziranu na hipi-eko kulturi, nenasilju i paranormalnim moćima. Vojska je odobrila njegovu ideju. U filmu, njega glumi Džef Bridžis kao malo ozbiljniju predstavu lika The Dude iz filma THE BIG LEBOVSKY.

Iako postoji nekoliko niti radnje, pre svega glavna u kojoj Bil i Lin putuju u srce iračke pustinje, prava srž filma leži u priči o nastanku, funkcionisanju i padu takozvanog Prvog Zemaljskog bataljona, koji je postojao i u starnosti. Tu su vojnici učeni da vole prirodu i crpe njenu moć, da odbijaju napade mislima, gledaju sovjetska vojna postrojenja hiljade kilometara dalje putem snage uma, i desetine drugih new-age sposobnosti.
Kroz ove programe, upoznajemo ljudi kao Lin i Bil koji žele da stvore novi svet preko njegove najgore karakteristike: masovnog oružanog konflikta. Njihove namere, iako naivne, su dobre, ali neodržive i podložne korupciji vojne mašine, baš kao što su bile u stvarnosti, trideset godina ranije.

Film se sprda sa paranojom (koja je i pokrenula ovaj program, u strahu da sovjeti to ne postignu prvi) i neobuzdanošću kolektivnog vojnog uma, ali istovremeno prikazuje likove čiji entuzijazam i vera prave od njih anti-heroje u sukobu koji ne mogu da dobiju. Iako su želeli da okončavaju ratove pre nego što ovi počnu, oni će i dalje biti završavani bombama i eksplozijama. Naša svakodnevica je savršen svedok.

Ne znam koliko su Bob, Lin i drugi verni svojim stvarnim uzorima, ali THE MEN WHO STARE AT GOATS pruža toplu priču o ljudima slomljenih ideala i urušene vere, koji su želeli da promene rat u nešto humanije. Gledaoc ne može da ostane ravnodušan pred njihovom neobičnošću, čak i ako su zaista verovali da mogu da trče kroz zidove.

Get your own playlist at snapdrive.net!

Nakon gledanja, osećaj neuspele adaptacije kompleksnog romana jasno rezonuje. Iako počinje kao relativno jednostavna naracija devojčice Suzi koja živi harmonični život sve dok ne padne šaka psihotičnom ubici i završi u predvorju raja, ovo ostvarenje u druge dve trećine nastavlja da meša u sebe mnoge druge nebitne sastojke. Ovo se ogleda u grupi likova koji izlaze i ulaze u fokus, uključujući i samu Suzi, što je apsurdno.

Ironija leži u činjenici da je glumačka postavka odlična – mlada Saoirse Ronan (neću se usuditi da njeno prvo ime adaptiram u srpski) ima sve karakteristike buduće zvezde, Suzan Sarandon emituje harizmu u svakoj sceni, čak i Mark Volberg daje ubedljivog slomljenog oca. Najviše od svih, Stenli Tuči, čovek koji je poput Vilijama Mejsija i Filipa Simora Hofmana suviše dugo bio u sporednim ulogama, ovde blista kao serijski ubica. Njegov prikaz je taktilan, bezosećajan i kao muzika iz najboljih dana Massive Attack-a, jako moćan u svojoj prividnoj mirnoći. Ako nešto preživi test vremena u vezi ovog filma, biće to Tuči, kog već zasluženo obasipaju hvalospevima.

Sa njima i likovima koje tumače, Džekson se igra kao dete u testu. Razvlači, kida, spaja i ponovo rasteže, što u svakom trenutku liči na nešto, samo da bi odmah ponovo postalo ništa. Kada bih morao da kažem koja je tema filma, razmišljao bih između ideje zagrobnog života, nemogućnosti ljudi da se izbore sa tragedijom, suočavanja sa novom porodičnom stvarnošću, sudbine koja sve vidi i na kraju primorava svakog da bere ono što je sadio. Svaka od ovih tema je vredna filmske pažnje, ali sve zajedno daju nešto što bi bio durbin koji se stavlja na jedno oko, a ima hiljadu krajeva.

Naravno, mnoge stvari mogu biti oproštene filmu ako kroz sebe gura upečatljivu atmosferu, ali ovde to nije slučaj. Istovremeno, poruka ostvarenja je očigledno označena od strane Džeksona kao nebitna, tako da je sam kraj patetičan i trivijalan, začinjen mudrostima iz kineskih ”kolačića sreće”.

Verovatno najveća krivica leži u samom literarnom predlošku, budući da su neke knjige teže za adaptaciju od drugih. Međutim, ako je Dejvid Kronenberg mogao da snimi film NAKED LUNCH, Džekson je trebao da bude u stanju da prepozna THE LOVELY BONES kao, u svojoj srži, prepotentnu, feel good priču ispričanu kroz nabacan i jednako prepotentan film.

Rešenje za Gajeve kreativne probleme iz ove tačke deluje jako jednostavno – zaboravi ono što si pravio do sada, i uzmi nešto sasvim novo, ali u svom jezgru, vrlo slično temama koje te zanimaju, a to su svet kriminala i London.
Elementarne stvari, dragi Votsone.

Ričijeva vizija univerzuma Šerloka Holmsa je, ako ništa drugo, odlično izbalansirana između starih, krutih i neprirodno stilizovanih verzija gde je Džeremi Bret suvereno vladao kao narko-detektiv i slobodnog, kočopernog stila koji krasi likove modernog britanskog podzemlja kao što su Boris The Bullet Doger, Turkish i Barry The Baptist. Lepo je gledati kako ih film majstorski miri i pravi fuziju koja ne bi trebala da uvredi čak ni najtvrđe ljubitelje dela Artura Konana Dojla, a istovremeno da ne bude dosadna.

U filmu, mladi Šerlok i njegov prijatelj i cimer, doktor Votson, spremaju se za venčanje i iseljenje jednog od njih. Istovremeno, Londonom hara serijski okultni ubica, ali pravi poblemi za detektivski duo počinju tek nakon njegovog hvatanja i vešanja. Bazirajući prvu polovinu filma na gotskoj atmosferi magije i misterije, Riči daje savršen uvod za Šerlokove naučne metode istrage, hvatajući tako esenciju ovog dela. Čak i moderne sekvence tuča, snimane brzinskom kamerom ne deluju nakaradno, zato što su ispričane na uverljivo ”šerlokovski” način.

Robert Daun kao mladi Holms funkcioniše vrlo dobro. Iako pravi novu varijaciju nadmenog detektiva, Dauni ne preteruje, već se trudi da svoj ekscentrični talenat uklopi u ekscentričnost svog lika. Džud Lo kao Votson ima odličnu hemiju sa Daunijem koja se primarno ogleda u suvom humoru i podbadanjima pomoću kojih se duo boraca protiv zločna interno teroriše.
Tu su takođe redovni Lestrad, gospođa Hadson, i naravno, budući neprijatelj broj 1, profesor Morijarti. Od sporednih likova, najupečatljiviji je Mark Strong kao jezivi okultista Lord Blekvud.

SHERLOCK HOLMES je zabavan, dinamičan film koji bi mogao da bude okvir za buduće ekranizacije dela koja već imaju ogroman broj ljubitelja. Kroz Gaj Ričijev pristup, integritet originala se ne narušava, a istovremeno, samo ostvarenje više nego uspešno stoji na stoji na sopstvenim nogama.

Get your own playlist at snapdrive.net!

Neću vam prepričavati ep koju su obradili svi sajtovi, portali i muški časopisi na svetu koji imaju i malo veze sa filmom. Ako vas zanima ’’explotation film’’ i priča iza Tarantino/Rodrigez projekta, učinite šta rade svi normalni ljudi – pogledajt šta wikipedia kaže o tome. Umesto da vam prevodima njihove članke kao svoje autorsko istraživanje, fokusiraću se isključivo na ružno dete ovog protivprirodnog kreativnog braka koje je povuklo na Robert Rodrigeza.

Mladi režiser je već dostigao status legende, a to može da zahvali svom prepoznatljivom stilu koji uvek daje, pre svega, zabavne filmove.

Zaplet PLANET TERROR počinje sa vojnim otrovom koji je pušten u atmosferu i umesto da sve propisno pobije, on ih pretvara u zombije želje mesa, krvi i naravno, mozga svojih sugrađana. Kao što to obično biva u ovakvim ostvarenjima, mala grupa pokušava da preživi i sačuva svoju sivu i belu materiju CNS-a nepojedenom.
U svakom svom elementu, ovo ostvarenje jeste politički-društveno nekorektna, oblivena u krv zabava. Krcat bizarnim, seksulano aludirajućim i svim ostalim tipom ”prljavog” humorom koji se ne bi dopao vašoj baki, film ne pokušava da ismeva stereotipe žanra zombi horora, već srlja direktno u njih. Forma i tehnika u kojoj je snimljen jednaka je studentskom filmu koji su 1972. montirali pijani i/ili urađeni momak i devojka između vođenja ljubavi. Priča nije celovita, mnogi delovi nisu objašnjeni, likovi su nejasni, zvuk je loš, snimak gubi fokus, a čak i šatro fali nekoliko bitnih minuta filma (u pokušaju da se imitira nedostatak delova filmske rolne, što je bila česta pojava tokom 70ih kada je ovaj tip kinematografije bio na vrhuncu). Ljudi su potrošili milione da film izgleda jeftino – prilično paradoksalno, ali i efektno.

Glumačku postavku čini miks zvezda poput Brus Vilisa, mladih i prosperitetnih glumaca kao što je Fredi Rodrigeza i ne baš mladih ali vrlo seksi Rouz Megovan i Merli Šelton.
Ovaj film vas neće potresti, niti ćete kroz njega naučiti i jednu jedinu stvar o životu, ljudskim osećanjima ili bilo čemu sličnom. Umesto toga, smejaćete se odvatnom pokolju deformisanih zombija i ljudi, među kojima se nalaze ludi naučnik, bivši plaćeni ubica(možda), kuvar u potrazi za savršenim sosom, izlomljeni anesteziolog i striptizeta/komičar sa M16 puškom umesto noge.

Doduše, ipak postoji nešto što možete naučiti: ne treba naoružavati decu ispod 10 godina, pošto postoji dobra šansa da će razneti sebi glavu, čak i ako im podrobno naložite da to ne čine.

Oba filma su sjajna na drugačije načine i lepo demonstriraju koliku slobodu imaju filmski stvaraoci kada rade na temi koju niko ne uzima za ozbiljno. ZOMBIELAND polazi iz iste tačke, ali ima jednu veliku prednost, što ga čini manje-više instant klasikom: tempo filma ne pada ni u jednom trenutku, budući da je scenario sasvim neopterećen redovnim smernicama zapleta. Zbog toga, ovo ostvarenje je jednako zabavno od početka do kraja.

Čovečanstvo je zatekla zombi apokalipsa. Nema leka, nema uzroka osim sporednog spominjanja bolesti ludih krava. Film počinje sa mladim i smotanim Kolumbusom, nazvanog tako tek kada slučajno sretne Talahasija, starijeg, psihotičnog čoveka koji radi samo jednu stvar dobro: ubija zombije. Njih dvojica se udružuju i putuju zajedno sve dok ne sretnu dve sestre, koje samo žele da stignu do zabavnog parka u Los Anđelesu. Ne zato što je tamo spasenje, već zato što žele da se provozaju.

I to je sve što se tiče zapleta. Dosadni, nepotrebni delovi kao što su griža savesti preživelog, uzrok zaraze, traženje nedostižnog leka i slične stvari koje treba da daju kakvu-takvu validnost od početka nimalo verovatnoj premisi, a kojih su ”ozbiljni” filmovi poput I AM LEGEND prepuni, ovde ne postoje. Postoje samo zanimljivi likovi koji krstare urnisanom zemljom, pokušavaju da se zabavljaju i sve vreme ubijaju zombije.

Humora ima na sve strane, pa može da bude šarenolik – od oštrih dijaloga na koje smo navikli u Set Rogan/Džad Apato komedijama, fizičkih gegova, pomalo apsurdnih fora i naravno, starog, dobrog splatter iživljavanja na živo-mrtvima na koje bi i Aš iz serijala EVIL DEAD bio ponosan.
Malobrojni glumci tumače svoje uloge veoma dobro. Međutim, Vudi Harelson iskače kao poludeli, ali savršeno spokojni Talahasi, a Bil Marej koji glumi samog sebe sasvim dominira u svojih 10 minuta. Sposobnost Mareja da pruži suptilne i neverovatno upečatljive likove je stvarno neverovatna.

ZOMBILAND je film koji je od svog začetka očigledno imao sasvim jasnu nameru: zabaviti gledaoce. Ljudi koji su stvarali film pratili su ovu ideju tako istrajno da je krajnji rezultati bez dileme jedan od najzabavnijih filmova 2009.

Get your own playlist at snapdrive.net!

Prilačnost ovog filma leži u potpuno različitim likovima čiji se životi igrom slučaju ukrštaju; svaki od njih ima svoj razrađen karakter i mesto u filmu.
Humor leži u njihovom mešanju, iniciranom neočekivanom trudnoćom – od neurotičnog ginekoliga, Alisonove razočarane starije sestre i jednako razočaranog nezrelog supruga, njenih napetih i izveštačenih kolega preko Benovih drugara sa svojim idejama o trudnoći i njegovog opuštenog oca koji se pojavljuje u jednoj jedinoj sceni – svako od njih daje svoje viđenje situacije.
Glumačka postava radi odličan posao, što nije čudno, budući da većini njih ovo nije prva komedija gde je sposobnost suptilne (ili manje suptilne) improvizacije vrlo potrebna.

Duet glavnih likova, Seth Rogena i Katarine Heigl savršen je uklopljen.

Slično kao u filmu 40 YEAR OLD VIRGIN koji je radila gotovo identična ekipa, šale se mogu svrstati u dva tipa – bizarne situacije i dijalozi predviđeni da nasmeju na prvu loptu, i one kompleksnije, koje istražuju srž osnovnih ljudskih odnosa, što je u ovom slučaju proces ulaska u roditeljstvo. Te druge ”šale” su ono što ovu komediju izdvaja iz mora jeftinijih ostvarenja, ali u idejnom smislu.
Teme ovog ostvarenja bi jednako dobro funkcionisale i u drugim žanrovima, a to dovoljno govori o snazi same priče i njenih aktera, što je gotovo uvek ključno za neko narativno umetničko delo.

Od početka do kraja, gledalac nema pojma ko su njih dvojica. Iako imaju porodice, prijatelje i gotovo stalno komuniciraju sa njima i između sebe, Aron i Ejb su samo dva tipa koji koriste vremeplov. Ne znamo njihove konkretne motive dok se lomataju između zarade na berzi, sakrivanja mašine od poslovnih partnera, a kasnije čak i privatnog incidenta koji pokušavaju da preduprede.
Pored toga, sistem putovanja kroz vreme je užasno kompleksan, do te mere da na internetu postoje dijagrami koji objašnjavaju radnju. Tvorac ovog filma, Šejn Karut (ovo je inače njegovo jedino delo za sada) se vraški potrudio da čitav koncept bude što naučniji i realniji, ali nije nam dao razlog zašto bi trebalo da nas bude briga.

Ipak, za debitantsko delo, PRIMER je odličan ”primer” (ha-ha) kako od gotovo nepostojećih para napraviti intrigantan film. Za mene je jedini problem što je intriga prerasla u iritaciju i dosadu, ali prihvatam da je to možda do mene.
Uz manje kognicije i više emocije, ovo je mogao da bude neverovatan film.