Zaplet je hiljadu puta viđen: tri prijatelja, luzera i nepopularna đaka američke srednje škole, odlučuju da naprave najveću žurku svih vremena. To im uspeva, u kuću jednog od njih dolazi 1.000 ljudi i počinje nezaboravno veče koje će, nekoliko časova kasnije, demolirati kompletan komšiluk.

U Sjedinjenim državama, svaka generacija ima ovakve filmove. Poslednji talas uključivao je genijalno ostvarenje “Superbad”, pre svega odlično napisano delo. “Projekat X” mogli su da pišu sami srednjoškolci – scenarijo je savršeno prosečan, i jednako smešan. U filmu, glavni element je internet – svi snimaju sve telefonima i sve ide na Youtube. Ovaj “internet realizam” snimaka je glavna okosnoca, i
pogled iz kog dobijamo celokupnu komediju. Ali, kada eliminišemo internet i pogledamo, recimo, film “Manje od nule”, tojest roman jednog od najznačajnijih pisaca SAD, Breta Istona Elisa, po kom je nastao, vidim da su porivi isti kao i oni krajem osamdesetih godina 20. veka: seks, ljubav, piće, droga i zabava, uz zdravu dozu svojevrsnog nihilizma zbog kog su spremni da rizikuju teške povrede, pa i smrt (iako nisam siguran da je film ovo uopšte želeo da kaže) za ono što je važno u njihovom svetu.

U svojih skromnih 90 minuta, film želi da pruži uzbudljivu priču o jednoj večeri, gde akteri dobijaju ono što žele, samo da bi shvatili da
već imaju sve što im je potrebno. Stara priča, naravno. Zanimljivo mi je, međutim, da pokušam da zamislim zaplet za ovakav film, koji se dešava u Srbiji, gde se takođe mladi ljudi zabavljaju, muvaju, drogiraju, i prolaze manje-više sve što i njihovi vršnjaci u svetu. Kako god da zamišljam taj film, rezultat uvek bude nešto nalik ostvarenju “Klip” – teško, nasilno, otuđeno i bez previše optimizma. Ova dela analiziraju, ili obrađuju gotovo identičnu temu, jedino je razlika u pristupu. Ali, to ne mislim zato što mi se čini da su mladi ljudi u Srbiji bez
ideja i nadanja vezanih za budućnost, već zato što naša kinematografija već 20 godina bira da posmatra stvarnost na taj način. Svi koji ne čine nekako ispadaju “lažni”. Domaća kinematografija je, uglavnom, pesimizam, ili, u najboljem slučaju, morbidni humor, a “Projekat X” pokazuje da čak i uglavnom negativne stvari mogu ipak da budu prikazane, ako ništa drugo, onda bar zabavno i gledljivo, jer sve izgleda kao novi muzički spot.

Najsmešnije od svega: kada zamislim da neko napravi “Projekat X” koji se odigrava u Novom Sadu, sa, recimo, žurkom koja se dešava u nekoj vili na Kamenjaru, svi bismo rekli: to u Srbiji nikada ne bi moglo da se desi, ili bismo analizirali čiji bogati ćerke i sinovi prave takve žurke, dok “narod” nema ‘leba da jede, bez obzira što u Sjedinjenim državama verovatno proporcionalno mnogo više ljudi zaista nema vrlo bukvalno šta da jede. Siguran sam, da bismo, ovako ili onako, takav film primili negativno. Jer, u Srbiji, mladi moraju da budu na putu sunovrata, čak i ako nisu, a jedan “Projekat X” može da nastane samo u SAD, jer su tamo svi bogati, i mogu da prave žurke.
Kod nas, “narod” nema ‘leba da jede, a i mašte ima, izgleda, isto koliko i ‘leba: ne baš previše.

U ovom ostvarenju, on je uzeo glavnog aktera iz svog prethodnog filma ”Valhalla Rising”, Jednookog, stavio mu i drugo oko, i posadio ga za volan. Samo tako, umesto poludelih vikinga, mi dobijamo neimenovanog junaka, savršenog vozača, kog tumači san trenutni svake hipsterke, zaista veoma dobar Rajan Gusling (koji, osim sekvence od 20 sekundi kada zaista glumi, i to naspram Brajana Kranstona, veći deo filma oponaša visoko-funkcionalnu autističnu osobu). On je kaskader u Holivudu, ali osim toga, iznajmljuje svoje usluge kriminalcima i to kao takozvani ”wheelman”. Njegovo je samo da vozi, ostalo ga ne zanima. Sve fino funkcioniše, sve dok se u njegov život ne uplete mlada majka, njen sin, a zatim i muž koji se vraća iz zatvora, ali sa sobom vuče veoma neprijatne repove.

Žanr akcija je veoma precizna stvar. Gledalac mora da poveruje u tenziju i strah da bi stvar bila uverljiva, a ne parodična. Potere kolima dosade jako brzo ukoliko nisu zaista dobre. U filmu ”Vozač” imamo deo ovog zahteva – potere jesu kratke, ali i dosadne, i, još gore, besmislene. Kola se prevrću bez razloga, a sposobnost Guslingovog lika se navodi, ali nikada u potpunosti pokazuje.

Ubacimo malo elektro-pop numera koje potpuno štrče, valjda zato što je Tarantino radio slično pre 20 godina, i dugih kadrova, i eto umetnosti, sa velikim U.

Još tužnije, film pati od aljkavih grešaka. Rukavica malo ima, malo nema, kola svojim prednjim krajem lansiraju druge automobile preko litice, ali magično ne lome sopstvene farove, i slične sitnice koje kvare gledanje.

Jasno mi je da je Refn zainteresovan za nasilje, ali nije zainteresovan za njegovo realistično prikazivanje, ukoliko je već odabrao realno okruženje. Nasilje nije samo udaranje tuđih šaka čekićem.

Kada se igra u sopstvenim fantazijama, poput u ”Valhalla Rising”, njegova brzopletost ne dolazi do izražaja, jer, prosto, tu prolazi sve. Ne postoji koherentan kontekstualni okvir. To je njegovo igralište.

Kao i u slučaju drugih dela, ključan je glumac koji tumači Holmsa. Robert Dauni Džunior, baš kao i poznati Džeremi Bret, imao je buran život i, bar tako izgleda, veoma kompleksan unutrašnji svet – očigledno je to dobrodošla stvar kada se tumači ovaj lik. U saradnji Riči-Dauni, ostvarena je sasvim nova interpretacija – dok režiser unosi dinamiku filmova “Sneč” u Englesku sa kraja 19. veka, Daunijev Holms je, osim što je genijalan, često trapav i nenamerno smešan, a ponekad i veoma obična osoba, sa svim ljudskim potrebama i manama.

Drugi deo sage ne odstupa od recepta prvog dela. Holms je, međutim, sada na tragu doktora Morijartija, zlog genija koji se sprema da gurne svet u rat isključivo zbog svojih ciljeva. Njega tumači Džered Haris, i prikazuje ubedljivog sadističkog gada, brilijantnog profesora, ali i prilično doslednog nihilistu, a ne jednodimenzionalnu karikaturu u koju ne možemo da poverujemo. Drugi doktor, Votson, ponovo se priključuje prijatelju da bi osujetili Morijartijev plan, a putovanje ih vodi kroz vozove i javne kuće Ujedinjenog Kraljevstva, preko francuskih zamkova i nemačkih fabrika, pravo do smrtonosnih vodopada Švajcarske.

Riči koristi veoma modernu režiju, sa usporenim snimcima, brzim kadriranjem i vrlo kompleksnom scenografijom, koja često podseća na unutrašnjost košmarnih, parnih mašina, gde se odvijaju akcione sekvece. Uz njih, muzika Hansa Zimera podržava i oslikava svaki minut zamalo matematički tačno.

Ipak, na kraju, film se deli u dva jednako napeta toka radnje, ali sa velikom dinamičkom razlikom: sa jedne strane, Votson frenetično traži atentatora, dok Holms igra mirnu partiju šaha sa Morijartijem. Neobičan kraj je, međutim, vrlo prijatno osveženje i ostavlja odličan utisak na već veoma dobro ostvarenje. “Šerlok Holms: Igra senki” je samo podvukao ono što je prvi film već izjavio: Riči je pronašao pravu formulu.

U ostvarenju ”Drvo života”, univerzum i njegovo nastajanje, kao i najobičniji život mladog dečaka, pretapaju se iz dva polariteta. Prvi je priroda, koja je nasilje i promena, a drugi je stanje milosti (engl: grace), koje predstavlja prihvatanje, ljubav i razumevanje.

U filmu, mlada porodica nastaje i raste sredinom 20. veka u Sjedinjenim državama. Nju čine bračni par i tri sina. Otac je gord, prezahtevan i surov, u odličnom tumačenju Breda Pita; majka je topla, blaga i otvorena, a oboje su puni ljubavi za svoju decu, iako to pokazuju na različite načine. Porodična tragedija koja se odigrava na početku filma rezonuje kroz njih, ali i kroz vreme, u budući život jednog od dečaka, tada već srednjovečnog čovka, i naizgled beskrajno u prošlost, do samog početka svemira.

Tokom 140 minuta trajanja, Malik prikazuje scene i zvukove obične i neobične: neke prikazuju ogromne magline i polove Jupitera, druge prizor leptira koji sleće na prste. Kamera u filmu je fenomenalna, poputno slobodna i u stanju da snima kadrove tako da postaju gotovo opipljivi – trava pod bosim nogama, ili vlažna, crna zemlja ispod šaka. Zvuči neverovatno, ali film se preliva u zonu taktilnog čula.

Zbog toga, ”Drvo života” je teško posmatrati kao konvencionalni film, jer naracija predstavlja pokušaj Malika da prikaže iskustvo, a ne samo sekvencu objektivnih događaja. Njegova dužina, i veoma čudan tempo, prepun iskliza u amorfne, nestvarne prizore čine ga filmom koji, bez obzira da li vam se dopao ili ne, neće prosto ”proleteti”.

Za mene, najveći uspeh režisera u ovom projektu je činjenica da je uprkos veoma neobičnoj formi, uspeo da prenese savršeno jasnu i, bar za mene, nedvosmislenu poruku, bez da i nju pakuje u hiljadu mogućih tumačenja, na način na koji, recimo, Dejvid Linč radi.

Najviše oduševljava to što je poruka važeća za sve što postoji i što će postojati. Ona staje u jednu rečenicu, a ipak predstavlja životni put svega – od najmanjeg virusa do samog postojanja kao entiteta gde se energije i materije komešaju.

U teškom filmu, Malik nam je preneo jednostavnu zamisao o kompletnoj prirodi postojanja.

U svom novom filmu “Red State”, pretpostavljam da je želeo mnogo toga da kaže o nasilnom radikalizmu koji napaja politička i religijska netrpeljivost. Za mene, uspeo je jedino da istakne da je Majkl Parks, poznat uglavnom po ulogama u filmovima Kventina Tarantina i Roberta Rodrigeza, odličan glumac.
Sve ostalo je ostalo zarobljeno u čudnom oblaku netaktičkog humora, neuspelih “tarantinovskih” dijaloga i parodičnog nasilja. Zapravo, “Red State” je najsličniji filmu “J and Silent Bob strike back” – kao jeftina imitacija igračke, svi delovi su tu, ali samo ako se na kratko baci pogled iz daljine. Malo detaljniji pregled otkriva pukotine veličine kanjona, u realizaciji, ali i u ideji.

Negde u središtu Sjedinjenih država, tri prijatelja pronalaze srenjovečnu ženu koja na internetu nudi seksualni susret sa više osoba. Željni istog seksa, odlaze u nedođiju da je nađu, ali umesto čari ženskog tela u zlatnim godinama, dobijaju sedative u pivu i bude se unutar crkve porodičnog, hrišćanskog kulta gde ih očekuje pogubljenje zbog pokušaja sodomije. Vođa kulta je harizmatični pastor Abin Kuper (Parks) koji predvodi ubilačku grupu. U celu priču se, međutim, ubrzo uključuju i teško naoružani federalni agenti, koje predvodi Džosef Kinan (u tumačenju uvek fenomenalnog Džona Gudmana) što automatski dovodi do opsade nalik na one koje su se, u stvarnosti, dogodile u mestima Vejko i Rubi Ridž, sa ključnom razlikom: nigde nema novinara niti bilo kakve medijske pažnje. Vrlo krvave i bizarne stvari slede.

Smit je očigledno poželeo da analizira fenomen fundamentalista, poput stvarnih pastora odmetnutih grana evangelstičkih crkvi koje u Americi traže masovna paljenja Kurana, napadaju klinike koje sprovode abortuse i podržavaju slične inicijative. Međutim, njegova, pretpostavljam, “kritika” ovih poludelih organizacija, ali i obično nespretnog odgovora federalne vlade na njih je u toj meri nebulozna, nadrealna i ispričana kroz kombinaciju crnog humora i samrtne ozbiljnosti da deluje kao da se Smit sprdao sa sopstvenom idejom. Sa čisto filmske strane, film je sasvim gledljiv, budući da kombinuje intenzivne razmene vatre, sjajne monologe Kupera, komediju i tinejdžerski “hillbilly horor”. Činjenica da traje malo preko 80 minuta takođe pomaže.

Postoji mala šansa da je Kevinu Smitu sve ovo urnebesno smešno i zabavno, a da je rezultat baš onakav kakav je on želeo da bude. U tom slučaju, fora i poenta su meni sasvim promakle, iako sam unutar ciljne publike i generalno volim njegova ostvarenja. Shvatam šta je možda želeo da kaže. Veza koja spaja poruku i film, međutim, kvari i jedno i drugo.

Ne mogu da se načudim poreklu ovog filma, ali u najboljem mogućem smislu. Njegov režiser, Roland Emerih, za mene je, do sada, predstavljao čoveka koji se specijalizovao da ruši i uništava svet na velikom platnu, pre svega Nju Jork. Ovde, Emerih daje dirljivu dramu, upakovanu u oštar, istorijsko-politički triler. Sposobnost Emeriha nije u pitanju – njegovo kinematografsko oko daje mu mogućnost da stvara, gledano iz ugla filmskog zanata, veoma kompaktna ostvarenja.

Isto oko je ključno za stvaranje uverljivog sveta elizabetanske Engleske, u vreme kada su pozorišne predstave bile glavni vid zabave, ali i mnogo više od toga. U blatu Londona, neuspešan dramaturg po imenu Ben Džonson dobija posetu misterioznog plemića Edvarda De Vira, koji želi da se njegove predstave objavljuju i izvode, ali u Džonsonovo ime. Igrom slučaja, De Virovo ime ostaje tajna, ali drame slučajno prisvoji priglupi glumac po imenu Vilijem Šekspir, a mnogo veća politička igra počinje da se kuva oko naslednika ostarele kraljice Elizabete.

Film vrlo hrabro postavlja osnovu ideju: Šekspir nije pisao svoja dela, to je bio De Vir. To utvrđuje odmah na početku, i iz te tačke započinje svoju priču. Osim Emeriha, veliko iznenađenje ovog filma je Ris Ifans, Velšanin poznat po britanskim komedijama. Ovde, međutim, on glumi De Vira, genija koji je, prema filmu, pravi autor dela poput “Romeo i Julija” i “Herni Treći”. On je gord, nadmen, suv i sarkastičan, ali i duboko tužan, slomljen genije, kog je izneverila ljubav i umetnost, i koji u sumraku života pokušava da obezbedi budućnost svoje dece političkim manipulacijama narodnih masa. Ifans glumi savršeno tragičnog lika, sa intenzitetom i empatijom kakva se retko viđa.

Uz odličnu scenografiju, i tempo koji nema prazan hod, pre svega zbog kompleksnih flešbek scena različitih aktera koji objašnjavaju razvitak odnosa glavnih likova na dvoru i oko njega, “Anonymous” je pravi dragulj među kostimiranim filmovima koji su izašli tokom poslednjih godina.

U ovu priču će neočekivano upasti Tezeju, seljanin koji živi u vrlo slikovitom seocetu u liticama. Njemu kralj Hiperion ubija majku, i to pred očima. Taj potez je mladom grčkom seljaku ostavio jako malo opcija, osim da pođe na totalnu osvetu.

Film je neposredno baziran na grčkom mitu o Tezeju, ali zapravo, ovo ostvarenje je takođe neposredno bazirano i na smislu. Zaplet je
pojednostavljen i niko se nije trudio da proveri rupe i nelogičnosti. Umesto toga, publici se servira neverovatna, sanjalačka scenografija (po meni najbolji deo filma) surovih litica, belih rudnika soli, hramova, zidina i šupljih planina gde spavaju okovani Titani. Na njima, bogovi, ljudi i tirani bore se za mesto među besmrtnicima, i to u 3D tehnologiji koja omogućava da se glave usporeno raspadaju pod udarcima Arejevog ratnog čekića, device se razdevičavaju i tako gube proročke moći, božanstva proizvode cinami talase, i slične stvari odvijaju se na potpuno epskom nivou.

Priča je napisana vrlo opušteno, i ne uzima u obzir poznavanje grčke mitologije. Vidi se, međutim, da je dosta pažnje posvećeno pisanju
dijaloga, kao i razvoju likova. Kralj Hiperion je odličan negativac, kog sjajno tumači Miki Rurk. Njegova pojava, koja je i u stvarnosti prilično falična, ovde je savršena za ludog kralja opsednutog ostavljanjem otiska na svetu. Ostatak glumačke ekipe nije previše poznat, što je i bila namera režisera i producenata. Možda to i nije loše, budući da smo videli kako izgleda kada Bred Pit glumi Ahila i niko na to danas nije posebno ponosan.

Možda liči na na film “300″ u vizuelnom smislu, ali “Besmrtnici” nisu njegova kopija. Oba filma su prilično predvidiva, ali “Besmrtnici” je prvenstveno avantura o transformaciji Tezeja iz zbunjenog seljana u besmrtnika. Ispričana je dovoljno brzo i putem dovoljno neverovatnih prizora da njena plitkost ne pravi problem niti kvari gledanje.

Svaki put kada film napući usne da izgovori “loša”, umesto toga publika čuje “ipak je pomalo dobra”. Film definitivno nije u stanju da predstavi glavnu akterku kao nekog koga ćemo istovremeno prezirati i razumeti.

Kataleja ne čini ništa zbog čega bi je publika mrzela: ona ubija samo zle i pokvarene, i to čini bez kolateralne štete u vidu prolaznika, baka koje šetaju pse i nehajne dečice koja bi se slučajno zatekla u unakrsnoj vatri. Zbog toga, ona nije pravi anti-heroj, već zamućena policijska fantazija o nesputanoj, surovoj pravdi. Dodatni kamen oko njenog već tonućeg lika jeste motiv za osvetom – glavni bos kartela koji prati ubio je njenog oca i majku, a za malo i nju – bledunjavo je predstavljen i deluje kao da joj u životu nije bio visoko na listi prioriteta, sve do trenutka kada film počne.

KolumbijanaIako je ubica, Katalina ima rodbinu i ljubavnika, do kojih joj je veoma stalo, ali, verno najgorem klišeu, ima “tvrdu” opnu oko sebe i ne dozvoljava da ljudi lako uđu. Logično, unutar gimnastičaskog tela super-ubice leži zlatno srce sposobno za ljubav.

Dok na planu drame film daje jako malo, plan akcije je nešto bolji – vizuelno, film se trudi da imitira ostvarenja poput MAN ON FIRE – šarene flavele, hladne policijske stanice, penthaus apartmani za orgijanje, prostrane vile na jugu SAD; sve su to lokacije koje pružaju dobru scenografiju za šunjanje i prepucavanje. Međutim, i pored toga, akcione sekvecne su veći deo filma predvidive, a režiser ih veoma proizvoljno završava i prelazi dalje.

Zoe Saladan koja tumači Kataleju je dobra glumica, ali sa ulogom poput ove ne može se puno. Isto važi i za Majkla Varana koji glumi njenog zabrinutog dečka čiji jedini zadatak u filmu je da samo jednom napravi užasnu, i potpuno nesvesnu grešku. Još smešniji je Leni Džejms koji je dobio identičnu ulogu kao onu koju je tumačio u mnogo dinamičnijem akcionom trileru “The next three days”. Bitno je reći da ni mnogo bolji glumci ne bi napravili drastičnu razliku – scenario je pogrešno postavljen da bi se na bilo koji način izdigao iznad žanrovskih stereotipa.

“Kolumbijana” je akcija koja je trebalo da bude servirana uz prstohvatom filmova “Leon: The Professional” i “Scarface”. Svi začini su tu, samo što je kuvar očigledno čitao sličan, ali opet pogrešan recept. I dok je Toni Montana pohlepni psihopata koji tokom filma postaje samo gori i gori, Kataleja je i na kraju dobra devojčica sa srcem od čistog zlata, koja samo malo, ponekad, masovno ubija članove narko-kartela.

Sadašnjost. Poslovna žena dolazi kući u SAD nakon posete Hong Kongu, i oseća se malaksalo i prehlađeno. Svega nekoliko časova kasnije, ona se ruši u svom domu i dobija napad. U isto vreme, virus koji ona nosi javlja se na nekoliko lokacija na planeti i počinje agresivno da se širi.

Ovaj film gotovo nema glavne aktere – svi likovi su deo istog mozaika pandemije – od državnih čelnika, običnih ljudi, članova SZO, nezavisnih novinara i istraživača, pa sve do običnih ljudi koji se zatiču u veoma opasnoj situaciji. Za razliku od sličnih ostvarenja, poput filma “Outbreak”, “Zaraza” nema nameru da gledaoca uplaši, iako je zapravo, mnogo “strašnija” verzija takvog događaja.

Od trenutka kada se virus pojavi, razne organizacije i pojedinci prelaze na posao – neki prate mesto odakle je zaraza počela, drugi pokušavaju da uzgaje zarazu u laboratorijskim uslovima, što predstavlja prvi korak do vakcine. Istovremeno, države se trude da čine sve kako bi održale red i postarale se da zatečen poredak preživi, čak i ako milioni umru.

Sodeberg je veoma vešt u pričanju nelinearnih zapleta, gde gledaoci ne prate radnju na klasičan način. Ovde, film se prebacuje između svih aktera gotovo od početka do kraja – nema “tople, ljudske priče”, već se, kao gledaoci, stalno pomeramo u razne situacije – neki likovi rade svoj posao, drugi se plaše za život, treći zarađuju, a četvrti umiru. Ako bi nešto moralo da bude glavni akter ovog filma, rekao bih da to nije ni jedna osoba, već sam virus.

Ovo, međutim, nije naporno, niti nas film svojim sterilnim pristupom odbija. Zaslužni su, za ovo, delimično, sjajni glumci koji tumače sve značajne uloge. Bitnije je to što smo, umesto plitke, patetične drame sa malo tenzije, dobili neobičan “forenzički” triler, koji samo usputno priča i priču o masovnom umiranju. Elektronska muzika koja gradi tenziju, kao i fantastična fotografija, uklapaju se u netipičan koncept savršeno. Gde smo navikli da slušamo tužne, klasične numere koje prate scene preplašenih porodica koje čekaju da virus stigne do njihovog doma, ovde imamo odsečne, ambijentalne pesme nalik na radove Tricky-a.

U neku ruku, film govori koliko je takav zaplet daleko do “sudnjeg dana” kako je često prikazivan. On se javljao ranije (Španska groznica 1918. godine, npr.) a javiće se, pre ili kasnije, ponovo. Kada se desi, čovečanstvo će preživeti, delimično zato što je stvoreno da preživi, delimično zato što smo naučili, kroz medicinu i iskustvo, kako da efikasnije preživimo.

“Zaraza to fantastično prenosi putem kombinacije vrhunskog režisera i snažnog scenarija baziranog na stvarnim naučnim činjenicama.

U nekom morbidnom smislu, film je fascinantan jer u samo 90 minuta nabija nešto potpuno viđeno, dosadno, lišeno svake tenzije, harizmatičnosti likova, pa čak i nenamernog humora. Ukratko, KUĆA SNOVA nema ništa, osim zapleta, koji staje u rečenicu: čovek napušta posao da bi provodio više vremena sa porodicom, koja se upravo uslelila u njihovu kuću iz snova, nesvesni da se pet godina ranije tu odigrao užasan zločin, ali onda, naglo, u i oko kuće počinju da se dešavaju čudne stvari.

Ako mislite da ste sve to već videli, pa, sasvim ste u pravu. Danijel Krejg glumi Vila, Rejčel Vajs njegovu suprugu, a Naomi Vots ženu iz susedstva. Niko od njih nije krivac za kolaps filma, kao što ni sam zaplet nije faktor koji je potopio sve. Ovakve priče su viđene, ali sa malo inventivnosti, one mogu biti zanimljivo ispričane.

Direkcija je ono što je sasvim zbunjujuće – u prvoj polovini, film se predstavlja kao paranormalni horor, sve sa bučnim stvarima koje naglo izleću na platno, tajnama kuće, čudnim zvucima i misterioznim figurama u mraku. To traje neko vreme, ali oko druge trećine, film postaje psihološki triler, tokom kog Vil polazi u sumanutu potragu za “istinom”. Završnica spaja sasvim nepovezane žanrove i deluje tako naivno i površno odrađeno da izgleda kao da su je scenaristi napisali u petak, pola sata pre polaska kući.

Katastrofa je krunisana sukobom režisera Džima Šeridena, koji je snimio zaista sjajne filmove, i Džejms G. Robinsona, producenta kompanije koja je snimala film. Njih dvojica su se natezali oko vizije filma tokom celokupnog trajanja produkcije. Rezultat: izlazak zvaničnog trejlera koji otkriva glavnu, “tajnu” okosnicu radnje, zbog čega su Krejg i Vajs odbili da promovišu film, a Šeridan pokušao da skine svoje ime sa ostvarenja.

Međutim, i bez trejlera, ovaj film nema jake strane, već samo slabe i veoma slabe. Ako odbacimo visokobudžetnu produkciju i glumačke zvezde, dobijamo pomešano, u jednakoj meri, filmove SHUTTER ISLAND, GHOST i jednu epizodu “Scooby doo” crtanog filma. Ovo ostvarenje je jednako onoj čudnoj, staroj ženi sa kojom se vozite u autobusu, i koja neprestano zuri u vas: i jedno i drugo je najbolje potpuno ignorisati.