Osim poznatog imena i poznate lokacije, o festivalu nisam znao ništa više.
Sa kartama u rukama, prijatelji i ja stigli smo do mesta gde su pre dve hiljade godina ljudi umirali zarad zabave.
Od tada, prošlo je gotovo nezamislivo mnogo vremena, ali stari amfiteatar Arena nije izgubio ni malo dramatičnost koja je očigledno uzidana u njegove kamene blokove. Naš plan je bio da pogledamo Ang Lijev TAKING WOODSTOK sa početkom u 23h, a propustimo raniji hrvatski 2 SUNČANA DANA budući da nismo imali dovoljno vremena da uhvatimo kompletan film (karte za festival se prodaju po danima, i uključuju više večernjih projekcija).
Ušli smo oko 22:30.
Prvo što me je pogodilo jeste činjenica da prizor unutrašnjosti Arene ne odudara mnogo od promo slike ne posterima i bedževima.
Ogromno platno postavljeno na masivnoj, gotovo koncertnoj bini sjaji kao religiozno priviđenje dok osvetljava zidine amfiteatra i mnogo stotina gledalaca. Kao i svi ostali, imali smo izbor između sedišta postavljenih na nivou bine i starih stepenica koje su davno overile mnoge generacije rimskih dupeta dok su posmatrali krvave igre i manje krvave predstave. Budući da je 2 SUNČANA DANA i dalje trajao, nismo seli na drevni kamen, već na savremene plastične stolice. Ne želim da suviše komentarišem hrvatsko ostvarenje, budući da sam pogledao jedva 20 minuta istog, osim da film deluje solidno ozbiljno za prvi (ukoliko sam dobro shvatio) igrani film Ognjena Sviličića. Hoću, međutim, da se zahvalim sjajnoj momčini koji je sedeo ispred nas i nosio kaubojski šešir. Želim mu da od sada gleda filmove isključivo sa drugim kaubojima koji će nositi isključivo ovakve modele.

Po završetku filma, ekipa je izašla na binu. Ovo je uvek dobar potez na festivalima, budući da gledaoce mnogo bolje povezuje sa umetnicima čija dela gledaju. Pored toga, svi reflektori koji se pale između filmova dodatno otkrivaju Arenu i njenu prostornost, što zaista ostavlja nesvakidašnji utisak i verujem, atmosferu sasvim blisku onoj kojom odišu mesta poput Kana ili Berlina i koju sam do sada samo gledao na TV-u.

A onda je pala kiša. I to ne kišica, već pravi letnji zašto-baš-sada pljusak. Brzina kojom su organizatori objavili da se program prekida, a da će Lijev film biti prikazan sledeći dan bila je premašena jedino brzinom kojom su gledaoci napustili ovu blagu elementarnu nepogodu.

Ja sam se sakrio u zidu, ispod jednog luka i gledao, razočarano, kako se kiša spušta kao gusta zavesa. Oko mene, ljudi su govorili sa najmanje pet različita jezika, a iza oblaka, beli mesečev disk pojavio se još jednom, kao da pokvareno namiguje jadnim i pokislim ljudima.

Ostatak večeri se brzo oporavio od vode sa neba. Kiša je prestala, a mnogo posetilaca festivala premestilo se na obližnju žurku i svirku koju smo i mi overili. Sledeći dan smo uspeli da pogledamo izuzetno simpatični TAKING WOODSTOCK.

Ukratko, 57. festival igranog filma u Puli bio je veoma dobar prema meni. Možda to polako postaje porodična stvar.