TV Program i Film

Ubijen je Gadafi, umro je Kim Džon Il, Sadam Husein je pogubljen pre više godina.

I drugi veliki, manje ili više ludi diktatori polako nestaju, ili im se loše piše. To, međutim, ne važi za mladog admirala general Hafeza Al-Adina, diktatora Republike Vadije, fiktivne severnoafričke zemlje bogate naftom i zatvorene za svet. On upravlja svojom zemljom pomoću gvozdene šake, super-hedonostičkog duha i vrlo malo mentalnih kapaciteta. Kako bi izbegao napad Zapada na svoju domovinu, Al-Adin putuje u Njujork da održi govor pred UN-om, ali, odmah po dolasku, stvari se komplikuju, zavere ispunjavaju, a on se zatiče na ulici, obučen kao beskućnik, bez novca i identiteta.

Tu, on mora da pokuša da shvati američki život, pronađe svoj i odluči šta će biti sa Vadijom.

Saša Baron Koen, glavni glumac, i glavni kreativni um koji stoji iza ovog filma je sigurno jedan od najznačajnijih komičara svetske scene 21. veka. Njegov lik Borat dao je njemu i Kazahstanu (što Kazahstan doduše nije dobro primio) svetsku popularnost, ali je zato ranije delo, serijal “Ali G Show” pokazao šta zapravo može i koliko poseduje dara za društvenu kritiku. Ipak, koliko ljudi na svetu može da kaže da su bivšeg generalnog sekretara UN naveli da izgovori “My name is Boutros Boutros-Ghali, put down your gun and listen to Bob Marley”?

U “Diktatoru”, Koen bira lakši put. Osim malo podbadanja SAD, Izraela i rata protiv terorizma, on se uglavnom sprda na prilično banalan i prizeman način, uz neizostavnu kontroverznost u vidu šale koje su tu samo da nam zgade gledanje, što i dalje očigledno pritiska dugmiće za kod značajnog dela publike. Ovo se u filmu gura još dalje sa uvodom lažnog Al-Adina, čobana Efavada koji ne zna šta su žene i čemu služe bokali vode, koji je za mene savršeno nepotreban, i osetno guši film.

Ne mogu da zamislim da Koen pre deset godina koristi tako, jednostavno rečeno, glupavu stvar, od koje bi i mnogi domaći pisci “šaljivih” serija i filmova verovatno zazirali, iako lokalna produkcija “smešnih ostvarenja” odavno grebe dno svakog zamislivog humora.

Ipak, u okruženju odlične muzike (poznati hitovi sa arapsko-bliskoistočnim vokalima) i relativno kratkog trajanja, “Diktator” nikako nije loša komedija, pre svega jer nije (većim delom) naporan, i vreme uz njega brzo prolazi. Na mnogo mesta je Koen imao prostor da udari razne aspekte moderne civilizacije tamo gde baš boli (međunarodni odnosi, nafta, američki intervencionizam, rasni stereotipi), ali je svuda odabrao da ta mesta samo malo potapše, i prepusti Efavadu da pije sopstveni urin, pada preko gelendera i izvodi druge urnebesne šale za 3. razred osnovne škole.

Zato kažem da je sposobnost Saše Barona Koena “utrnula” – poput ruke na kojoj zaspite, i njegov talenat nije izubljen, niti je nestao, već samo daje mnogo, mnogo manje nego što bi trebalo. I baš poput ruke, i Koenu je potrebno jedno dobro razmrdavanje.