TV Program i Film

DREAM HOUSE pomalo podseća na one junake u komedijama kojima se dešavaju loše stvari, jedna za drugom. Dok se problemi samo gomilaju, film se vuče kao stari konj sa slomljenim nogama, čije postojanje prosto traži da se pojavi kauboj sa vinčesterkom i okonča njegove muke. Nažalost, nemoguće je pucati filmu u glavu, ali, sudeći po reakcijama glavnih glumaca, kao i režisera, nema stvari koju bi ovom delu radije uradili.

U nekom morbidnom smislu, film je fascinantan jer u samo 90 minuta nabija nešto potpuno viđeno, dosadno, lišeno svake tenzije, harizmatičnosti likova, pa čak i nenamernog humora. Ukratko, KUĆA SNOVA nema ništa, osim zapleta, koji staje u rečenicu: čovek napušta posao da bi provodio više vremena sa porodicom, koja se upravo uslelila u njihovu kuću iz snova, nesvesni da se pet godina ranije tu odigrao užasan zločin, ali onda, naglo, u i oko kuće počinju da se dešavaju čudne stvari.

Ako mislite da ste sve to već videli, pa, sasvim ste u pravu. Danijel Krejg glumi Vila, Rejčel Vajs njegovu suprugu, a Naomi Vots ženu iz susedstva. Niko od njih nije krivac za kolaps filma, kao što ni sam zaplet nije faktor koji je potopio sve. Ovakve priče su viđene, ali sa malo inventivnosti, one mogu biti zanimljivo ispričane.

Direkcija je ono što je sasvim zbunjujuće – u prvoj polovini, film se predstavlja kao paranormalni horor, sve sa bučnim stvarima koje naglo izleću na platno, tajnama kuće, čudnim zvucima i misterioznim figurama u mraku. To traje neko vreme, ali oko druge trećine, film postaje psihološki triler, tokom kog Vil polazi u sumanutu potragu za “istinom”. Završnica spaja sasvim nepovezane žanrove i deluje tako naivno i površno odrađeno da izgleda kao da su je scenaristi napisali u petak, pola sata pre polaska kući.

Katastrofa je krunisana sukobom režisera Džima Šeridena, koji je snimio zaista sjajne filmove, i Džejms G. Robinsona, producenta kompanije koja je snimala film. Njih dvojica su se natezali oko vizije filma tokom celokupnog trajanja produkcije. Rezultat: izlazak zvaničnog trejlera koji otkriva glavnu, “tajnu” okosnicu radnje, zbog čega su Krejg i Vajs odbili da promovišu film, a Šeridan pokušao da skine svoje ime sa ostvarenja.

Međutim, i bez trejlera, ovaj film nema jake strane, već samo slabe i veoma slabe. Ako odbacimo visokobudžetnu produkciju i glumačke zvezde, dobijamo pomešano, u jednakoj meri, filmove SHUTTER ISLAND, GHOST i jednu epizodu “Scooby doo” crtanog filma. Ovo ostvarenje je jednako onoj čudnoj, staroj ženi sa kojom se vozite u autobusu, i koja neprestano zuri u vas: i jedno i drugo je najbolje potpuno ignorisati.