TV Program i Film

Ako naša kinematografija voli neke žanrove, osim partizanskih filmova, to su definitivno komedije i društvene drame. “Parada” je zamišljena kao miks ova dva filmska pravca, ali je izgubljeno iz vida nešto ključno: da bi pravili dobre dramokomedije, potrebno je jako puno takta i suptilnosti da se takvo delo izgura.

Naši filmovi uglavnom nisu poznati ni po jednom, ni po drugom. Srđanu Dragojeviću to je uspelo u prethodnoj deceniji sa filmom “Lepa sela lepo gore”, ali “Parada” deluje kao klasična komedija sa malo drame koja je plasirana na pogrešan način. Jasna je namera njegovih tvoraca, kao i poruka o toleranciji i poštovanju osnovnih ljudskih prava, ali je ona dostavljena kroz još jednu domaću “Nikola Kojo komediju”.

Film većim delom predstavlja upravo to: priča koja prati Limuna, lika kog tumači Nikola Kojo, klasičnu sirovinu koji, igrom slučaja, dolazi u kontakt sa homoseksualnim parom, a ubrzo je primoran da iskoristi svoju privatnu bezbednosnu firmu da zaštiti “Paradu Ponosa” u kojoj oni učestvuju. Posao ne nalazi na odobravanje zaposlenih, pa je Limun primoran da pomoć potraži od ljudi protiv kojih je ratovao i sa kojima je trgovao tokom devedesetih.
Put ga vodi kroz Hrvatsku, Bosnu i Kosovo, gde okuplja šarenoliku ekipu koja će braniti homoseksualnu populaciju u Beogradu.

Većina filma pripada Koji: facama koje pravi, forama koje izgovara, i generalno, njegovoj celokupnoj auri netolerantne, sebične gorile koja veruje u nasilje i skoro ništa više. Lik Limuna malo se gubi unutar svih prethodnih Kojinih “kul” likova čije misli su postale deo domaće pop-kulture. Kroz njega, svi stereotipi izlaze u prvi plan – od polnih i seksualnih, pa preko nacionalnih i verskih.

U jednom trenutku, Limun, predstavnik LGBT populacije i tri plaćenika različitih nacionalnosti voze se u ružičastim kolima prekrivenim uvredljivim grafitima, i svi zajedno pevaju “Ne može nam niko ništa”. Ovo je jezgro filma, ideja koja je zamišljena da bude baza humora.
To je sasvim prihvatljiva odluka – drama o životu seksualnih manjina je deo koji škripi. Nestvarni, parodični likovi ne mogu da nam izazovu uverljive emocije.

Segmenti gde se potenciraju stvarni problemi homoseksualne populacije izgledaju kao izvučeni iz drugog filma. Dinamika “Kojina fora”, “Kojina fora”, “Kojina fora”, “stvarni problem” samo skreću pažnju sa komedije, a istovremeno ne pomažu drami. Još bolnija je užasna završnica, koja, opet, deluje isečeno iz nekog ratnog, patriotskog filma.

Ona prenosi prilično zabrinjavajuću poruku o neophodnosti postojanja mučenika za uspeh nekog pokreta, ali to čini tako kruto, banalno i odsečno da potpuno guši poslednju četvrtinu filma. Sa druge strane, manje potencirana strana ovog dela jeste veoma antiklerikalni ton filma, vidljiv u detaljima kao što su puštanja stvarnih izjava crkvenih zvaničnika i sitnim ismevanjima ove institucije kroz kompletnu radnju. Naravno, Dragojević je ubacio i malo antikapitalističke tematike, ali organizovana religija mu je očigledno mnogo zanimljivija.

U odnosu na “Sveti Georgije ubiva aždahu”, “Parada” je mnogo bolje, kompaktnije i zabavnije ostvarenje.
Iako je zamišljena kao dramokomedija, na žalost, ovo je samo komedija. Pomeranje svesti građana o pravima seksualnih manjina ostaće zadatak za neka druga dela filmske umetnosti koja manje imaju nameru da nasmeju gledaoce, a više da ih nateraju da razmišljaju o stvarno neprijatnim stranama naše stvarnosti.