TV Program i Film

Prvo što mi pada na pamet kada pomislim na VALHALLA RISING jeste da film liči na ostvarenja neke filmske epohe koja u stvarnosti nikada nije postojala, osim u umu njegovog režisera Nikolasa Refna. Taj nepostojeći pravac je mogao da stvori, recimo, Dejvid Linč, da je njegov omiljen film svih vremena CONAN THE BARBARIAN.

Zapravo, poređenje Konana i Jednookog, glavnog lika VALHALLA RISING nije besmisleno: obojica su bili porobljeni i primorani da se bore u kvazi-gladijatorskim igrama. Kao i Konan, Jednooki je vrlo sposoban ubica i ratnik. Ali, tu poređenje prestaje. Jer, Jednooki je misteriozni borac zarobljen u bespućima Skandinavije, odlučan ili nemoćan da proizvede jednu jedinu reč. Njegovi tamničari su nordijski pagani, ali nedaleko, grupa hrišćanskih ratnika sprema se da pođe u Jerusalim i sveti rat, nezabrinuti činjenicom da poseduju vrlo jadan čamcobrod.

Zajedno sa Jednookim, krenuću u avanturu koja jako liči na loše LSD iskustvo u šumi.

Film je nasilan, ali nije se ni očešao o klasična ostvarenja ”viking” žanra. Traje samo 90 minuta, ali je to vreme podeljeno u poglavlja gde se naizgled dešava malo toga, osim tumaranja i umiranja. Mali razgovori koji se vode između likova mogu se podeliti na paranoisanje i besmisleno religiozno blebetanje. Da nije kostima, uverljivog oružja i kasapljenja, film bi mogao da bude studentski rad o trulom hipi-kampovanju.

Međutim, i pored svega toga, ovo ostvarenje ostavlja dobar i, mnogo bitnije, jak utisak. Kinematografija deluje jeftino, ali sjajno koristi bezlične, hladne predele Skandinavije i mokra, močvarna bespuća ”zemlje na drugoj strani” kao beskrajnu, apsolutnu konstantu stavljenu u kontrast sa sitnim, prljavim ljudima i njihovim trivijalnim delima. Lica, figure likova i retki ljudskom rukom napravljeni predmeti postavljeni su često na način koji formira fenomenalne, nadrealne slike, slično prvoj trećini filma THE NAVIGATOR: THE MEDIEVAL ODYSSEY.
Muzika, pogotovu moderne elektro numere, gradi atmosferu i tenziju koja kao da služi da obmane gledaoca povodom onog što sledi. Nekonvencionalno, ali sasvim u skladu sa ostatkom filma.

Najveća tačka spoticanja sigurno jeste sama priča, kao i ideje koje film (možda) prezentuje. Ovo će predstavljati problem u zavisnosti šta gledaoc očekuje; siguran sam da svako nametanje smisla i definitivna interpretacija nisu mogući. Prirodno, i ja imam tumačenja, samo istovremeno smatram da su ona nisu tako bitna. Ipak, ne mogu da se suzdržim i moram da ukažem, bez želje da kvarim gledanje, na jednu istorijsku činjenicu. Kada su hrišćanski misionari došli do Skandinavije, ova religija se brzo proširila zato što su lokalci u liku Isusa Hrista prepoznali ne Odina, već tragičnu ličnost Baldera, njegovog sina. Ukoliko odlučite da pogledate ovaj film, možda primetite na šta aludiram.

Bez obzira na odbacivanje mnogih konvencija, nedorečenost i jezivo spor tempo, ovo ostvarenje odaje utisak umetničkog dela koje od početka do kraja savršeno jasno zna gde ide.