TV Program i Film

Kada sam pogledao GENTLEMEN BRONCOS, zapitao sam se šta zaista čine ljude čudnim?

Da li su to njihova neobična lica?
Hobiji i aktivnosti koje upražnjuju u slobodno vreme?
Možda razmišljanja i pogled na svet?

Ako se može suditi po njegovom filmu, Džared Hes siguran sam, misli da su to definitivno neobična lica. Od prvog trenutka, ovaj film ih je prepun, i u svakoj sceni, oni krase pozadinu poput morbidne ljudske scenografije. Bilo da su književne večeri, crkveni horovi ili putnici u autobusu, Hes trpa ove obične ljude sa ”nefilmičnim” licima (u prevodu, licima poput naših), a profesionalne glumce šminka, oblači i češlja na način koji treba da ih uneredi, primoravajući gledaoca da se zapita čemu sve to? Da li je to možda način na koji ovaj režiser stavlja neku vrstu vodenog žiga u svoja ostvarenja, budući da su njegove prethodne filmove NAPOLEON DINAMIT i NACHO LIBRE krasila slična ljudska lica.

Na žalost, to nije slučaj.

Gentlemen Broncos samo želi da bude drugačiji. Engleski izraz quaint bi bio verovatno savršen termin za ono što je Hes želeo da postigne – njegov prevod bi glasio, recimo: nešto čudno, ali na prijatan ili zanimljiv način. Film jeste čudan, samo prijatno i zanimljivo nekako nisu upali u ovu priču o mladom piscu Bendžaminu čiji palp naučno-fantastični roman ukrade mnogo poznatiji, ali i teško sagoreli pisac Ronald Ševalije.

Hes bira da se sprda sa jeftinim SF-om i prepotentnim temama ovog žanra, ali bez stvarne substance, već kao da celu satiru gradi na svojim predrasudama, a ne o samim delima. Da bi efektivno ismevali nešto, neophodno je istovremeno to jako dobro poznavati – samo jedna epizoda serije FUTURAMA ima više efektivnijih šala o SF-u nego kompletan GENTLEMEN BRONCOS.
Međutim, da je Hes odlučio da ostane na ovom, možda bi nešto od svega i ispalo. Umesto toga, odlučio je da ubaci i sweded kinematografiju, koja je kao tema već čarobno propala u filmu BE KIND REWIND, uz značajan akcenat na opičene, asocijalne odnose između Bendžamina i njegove majke, možda-devojke i svih drugih likova. Time je samo rasuo već jako labavu priču, samo da bi je ponovo povezao na najklasičniji mogući način.

Svetle tačke filma su glumci Sem Rokvel i Džemejn Klement. Prvi glumi dve drastično drugačije verzije glavnog lika Bendžaminovog romana, a drugi podmuklog Ševalijea, čiji duboki bas zvuči kao da dolazi sa neba i diktira Mojsiju šta da zapiše na kamene ploče.
Pored njih, muzika je odlična: pesme ”In the Year 2525” i ”Just Like Jesse James” pomažu nemerljivo atmosferi kojoj je kroz ceo film pomoć očajnički neophodna.

Ako Hes misli da baza humora oblačenje starog, naboranog čoveka kao treš SF fana, sve sa Madona metalnim grudima i roza providnom bluzom, onda imam ideju kako da učini film još smešnijim: neka mu navuče gaće na glavu. Tek će to biti urenebesno.