TV Program i Film

Mrtve devojčice u CGI raju, serijski ubica, rasturena porodica, darkerka koja vidi mrtve i mnoge druge stvari krase ovo ostvarenje, ali samo mu nedostaje bilo kakav smisao ili bar naznaka priče koju je njen režiser Piter Džekson želeo da ispriča.
U poređenju sa ovim, KING KONG je kompaktno ostvarenje sa jasnim namerama.

Nakon gledanja, osećaj neuspele adaptacije kompleksnog romana jasno rezonuje. Iako počinje kao relativno jednostavna naracija devojčice Suzi koja živi harmonični život sve dok ne padne šaka psihotičnom ubici i završi u predvorju raja, ovo ostvarenje u druge dve trećine nastavlja da meša u sebe mnoge druge nebitne sastojke. Ovo se ogleda u grupi likova koji izlaze i ulaze u fokus, uključujući i samu Suzi, što je apsurdno.

Ironija leži u činjenici da je glumačka postavka odlična – mlada Saoirse Ronan (neću se usuditi da njeno prvo ime adaptiram u srpski) ima sve karakteristike buduće zvezde, Suzan Sarandon emituje harizmu u svakoj sceni, čak i Mark Volberg daje ubedljivog slomljenog oca. Najviše od svih, Stenli Tuči, čovek koji je poput Vilijama Mejsija i Filipa Simora Hofmana suviše dugo bio u sporednim ulogama, ovde blista kao serijski ubica. Njegov prikaz je taktilan, bezosećajan i kao muzika iz najboljih dana Massive Attack-a, jako moćan u svojoj prividnoj mirnoći. Ako nešto preživi test vremena u vezi ovog filma, biće to Tuči, kog već zasluženo obasipaju hvalospevima.

Sa njima i likovima koje tumače, Džekson se igra kao dete u testu. Razvlači, kida, spaja i ponovo rasteže, što u svakom trenutku liči na nešto, samo da bi odmah ponovo postalo ništa. Kada bih morao da kažem koja je tema filma, razmišljao bih između ideje zagrobnog života, nemogućnosti ljudi da se izbore sa tragedijom, suočavanja sa novom porodičnom stvarnošću, sudbine koja sve vidi i na kraju primorava svakog da bere ono što je sadio. Svaka od ovih tema je vredna filmske pažnje, ali sve zajedno daju nešto što bi bio durbin koji se stavlja na jedno oko, a ima hiljadu krajeva.

Naravno, mnoge stvari mogu biti oproštene filmu ako kroz sebe gura upečatljivu atmosferu, ali ovde to nije slučaj. Istovremeno, poruka ostvarenja je očigledno označena od strane Džeksona kao nebitna, tako da je sam kraj patetičan i trivijalan, začinjen mudrostima iz kineskih ”kolačića sreće”.

Verovatno najveća krivica leži u samom literarnom predlošku, budući da su neke knjige teže za adaptaciju od drugih. Međutim, ako je Dejvid Kronenberg mogao da snimi film NAKED LUNCH, Džekson je trebao da bude u stanju da prepozna THE LOVELY BONES kao, u svojoj srži, prepotentnu, feel good priču ispričanu kroz nabacan i jednako prepotentan film.