TV Program i Film

Put kroz Dolinu senki je bio težak, isuviše težak.
Dani su bili pakao, noći ledene.
Mnogi od nas nisu bili dovoljno snažni, dovoljno besni, dovoljno hrabri da prežive.
Iza nas su ostajale plitke rake i koraci koje je vetar neumoljivo brisao čim bi podigli izranjavana stopala.
Neki su poludeli i samo odlutali. Nisu mogli da izdrže više, pa su odlučili da postanu obrok lešinarima.
Ipak, nekolicina nas nije mogla da stane.
Bolovi su nam kidali meso i duše, ali nismo prestajali da koračamo.
Nismo mogli.
Išli smo da gledamo film… AVATAR…

Čemu ovaj nebulozni uvod? Čisto zbog dramskog efekta, deluje mi kao da daje recenziji na težini.
Zapravo, išli smo starim putem iz Novog Sada u Beograd.
A sada, reč-dve o samom ostvarenju.

Film AVATAR ima mnogo kvaliteta, ali po mom skromnom mišljenju, njegov najveći uspeh jeste stvaranje sasvim novog i neverovatnog, a istovremeno prožimajućeg sveta. Ovo je moguće zato što je čovek napokon dostigao sledeći korak u filmskoj umetnosti. 3D naočare za AVATARA nisu osvežavajuća igračka, one su jedini pravi način da se ne samo pogleda univerzum udaljenog meseca Pandore, već da se bukvalno iskusi.

Teško je poverovati, ali za ovaj kvalitativni pomak najodgovorniji je um Džejmsa Kameruna. Bez obzira što je već mnogo meseci bilo jasno da će njegov film biti hit, a tehnika snimanja uspešno plasirana drugim filmskim stvaraocima kao što je Piter Džekson ili Stiven Spilberg, Kamerun je bio strplji i umesto da srlja, pažljivo je izgradio sve neophodne stubove filmskog dela koji bi drugim ljudima bili na drugom mestu.

Zato, AVATAR ne daje spektakularnu priču, niti razvoj likova. Osnovna premisa, odlazak bivšeg hendikepiranog marinca Džejka na mesec Pandora i njegovo postepeno otkrivanje ovog vanzemaljskog sveta kroz telo veštački stvorenog humanoida lokalne rase Na’vi nije posebno nova niti neobična, ali je dovoljno dobra, kao i sve ostalo; dovoljno dobro da ne bode um nelogičnostima ili propustima, što je meni kao gledaocu dalo svu slobodu da zajedno sa Džejkom istražujem svet koji je i za mene nov i uzbudljiv.
Igre boja, oblika i pokreta, savršeno sinhronizovanih sa zvukom u punom 3D okruženju, bez preterivanja, zakucavaju za sedište.

Snaga filma da gurne u sebe bez trunke zadrške nije viđena na ovako univerzalnom planu mnogo godina, možda čak od vremena velikih serijala poput Indijane Džonsa ili originalnih Ratova Zvezda. A ta energija kulja sa bioskopskog platna i preliva se u našu stvarnost na način koji je u meni probudio nešto što mi je dozvoljavalo pre mnogo godina da se zajedno sa Gunisima spuštam niz mračne pećine piratskog legla ili da sa Martijem Mekflajom u Delorijanu putujem kroz vreme.