TV Program i Film

Još od kako sam pogledao FINAL FANTASY THE SPIRITS WITHIN, nisam sasvim razumeo želju pojedinih animatora i studija da što vernije oponašaju ljudsku figuru i pokrete. Mogu da razumem zašto bi ljudi iz industrije igara to želeli – lepo je kontrolisati fudbalere ili druge aktere koji izgledaju sve više i više kao prava ljudska bića, ali u filmskoj industriji, trošenje energije i novca na to mi je sasvim nepotrebno.

Robert Zemekis ne deli moje mišljenje. On je pozajmio jednu od animatorskih tehnika upravo iz igračke industrije kada je koristio motion capture za film POLAR EXPRESS, ali sa namerom da glumcima koji učestvuju u animiranom filmu omogući da prenesu više od glasa. Ovaj proces ”hvatanje pokreta” u filmu A CHRISTMAS CAROL dozvoljava Džimu Keriju da liku Ebenizera Skrudža pruži i govor svog tela.

A koliko god mislio da je guranje realizma nepotrebno u animaciji, mogu da razumem zašto je izabran taj pravac pravac. Naime, ovaj film je baziran na neverovatno popularnom istoimenom delu Čarlsa Dikinsa, ali je, nažalost, istovremeno stvaran imajući na umu i 16 raznih bioskopskih i televizijskih adaptacija od 1908 na ovamo. Sva ta dela pružaju priču koja je ispričana previše puta. U nedostatku drugih slobodnih direkcija, Zemekis bira da akcenat stavi na vizuelno, što daje zaista predivne, otkačene i pomalo jezive scene susreta sa duhovima božićne prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, a da istovremeno narativno jezgro odgurne od dečijih verzija bliže mračnijem tonu originala.
U filmu, dijalozi deluje autentično za taj period, a London izgleda kao arhitektonska simulacija iz nekog dokumentarca o engleskoj prestonici sredinom 19. veka.
Zato, kao celina, A CHRISTMAS CAROL daje bizaran splet proračunatih marketing umova koji su želeli da ponovo plasiraju garantovanu božićnu zlatnu koku, Zemekisove fascinacije motion capture procesom, pisaca koji su želeli da u pravom ruhu ožive socijalno angažovano delo koje se bavi odavno neaktuelnim društvenim problemima i Kerija koji očigledno voli književne likove koji mrze božić.

Obično bih sebe ubrojao u grupu koja bi rado prihvatila takav nesvakidašnji miks motiva i vizija, ali između ove verzije i one sa Mikijem Mausom, radije biram delo Voltovog studija klasične animacije. Možda jeste limunadica jeftinih prazničnih klišea koja ni malo ne hvata duh originala, ali u prazničnoj sezoni, tražim od prazničnih dela mnogo Ho-Ho-Ho, a što manje hm-hm-hm.