TV Program i Film

mama

Ukoliko ste gledali film “El laberinto del fauno”, sigurno se sećate bića koje ima oči u dlanovima. Ostvarenje “Mama” se na veoma sličan način odnosi prema svom čudovištu.

Čovek koji povezuje ove filmove je Giljermo Del Toro (Guillermo del Toro), koji u ovom hororu igra ulogu producenta, ali je prisustvo njegovog senzibiliteta više nego očigledno. Ovo je očekivano, budući da je režiser Andres Mušieti (Andres Muschietti) veoma mlad i “Mama” je njegovo prvo celovečernje delo. Ovo ima svoje prednosti i mane – očigledna prednost je bogatstvo scenografije, u kojoj je čak i napuštena kuća u šumi sa očiglednom ljubavlju uređena, a potom za potrebe filma i ruinirana, i šarenolikost vizuelnog prepričavanja (film koristi sekvence snova, tuđih sećanja iz prvog lica kao dopunu horor atmosferi koja se obično bazira na blokovima “iskustva užasa” u realnom vremenu). Problem je što se priča i zaplet filma u delu shvata veoma olako, i na trenutke pravi potpune nelogičnosti.

Finansijska kriza dovodi do strašnog zločina unutar porodice, iza kog ostaju dve devojčice, izgubljene u šumi, i pronađene nakon pet godina. Nikom nije jasno kako su preživele, i polu-divlje, vraćaju se Lukasu, rođenom bratu njihovog oca (i počinioca zločina). Lukas i njegova devojka prihvataju devojčice, koje navode da su preživele samo zahvaljujući “mami”, što odrasli otpisuju kao fantaziju. Isti entitet ne deli to mišljenje, i polazi za devojčicama.

Del Torov pristup se takođe vidi u odnosu prema izvoru straha, i pitanja koliko bi to trebalo mistifikovati – usled toga, imamo solidnu kombinaciju stvari koje se dešavaju tik izvan kadra, i kasnije puno prikazivanje stvari koje su nas nekoliko trenutka užasavale. Ovo je takođe pokušaj da se prevaziđe granica žanra, i da ovaj horor postane pomalo i drama, ali u tome ga ubija loše napisan scenario (bibliotekarka koja odjednom postaje stručnjak za duhove, proračunat profesor koje odjednom odlučuje da srlja u opasnost bez bilo kakvog promišljanja). “Mama” je mnogo bolji horor nego što pokušava da bude priča o tugi i gubitku potomstva. Kao i stvorenje iz “El laberinto del fauno” mama bi trebalo da ostane nejasan užas, umesto da bude neupečatljiv tragičan lik iz prošlosti.

Na osnovu scena koja se pojavljuju u trejleru a kojih kasnije nema u filmu može se zaključiti da je iz nekog razloga bar delimičnog iskasapljen u post-produkciji. Da je malo promišljeniji i da se usmerio na svoje najveće “bogatstvo”, koja predstavlja, malo je neprikladno reći, decu iskrivljenu traumom gubitka roditelja i odrastanja u natprirodnim uslovima zanemarivanja, “Mama” je mogao da bude zaista nesvakidašnji horor. Ovako, dobili smo ono što obično dobijamo od žanra – trenutke prepadanja praćenje rupama u priči i krajem koji nije baš zadovoljavajući ni u jednom pogledu.

Lawless

Pravljenje viskija u šumama Virdžinije 1931. godine bio je opasan posao, što ovaj film, pored mnogo drugih stvari, pokušava da ispriča.

Šija La Buf (Shia LaBeouf) se očigledno u poslednje vreme trudi da se odvoji od sladunjavih i praznih filmova usmerenih na mlađu populaciju koji su ga proslavili. U ovom delu, čovek je stvarno našao nešto što je surova suprotnost – njegov novi film režirao je Džon Hilkot (John Hillcoat), a napisao niko drugi nego omiljenih muzičar mnogih ogorčenih sredovečnih umetnika – Nik Kejv. Uz to, u filmu glume Gaj Pirs (Guy Pearce ), Tom Hardi (Tom Hardy), Geri Oldman (Gary Oldman) i Džesika Častejn (Jessica Chastain), a svako od njih je fantastičan umetnik i umetnica, sa bogatim iskustvom u najrazličitijim žanrovima.

Zapravo, od imena, može se reći da je LaBuf najslabija karika u ovoj drami iz ere prohibicije koja prati tri brata u okrugu Frenklin, u to vreme poznatom kao “najmokrijem kraju Sjedinjenih krajeva”, budući da se većina lokalaca bavila ilegalnom proizvodnjom alkohola.
LaBuf kao Džek je najmlađi od tri brata iz porodice Bondurant, uz Foresta i Hauarda, mnogo ozbiljnije i odlučnije aktere njihovog kriminalnog poduhvata. Jedan dan, novi federalni agent se pojavljuje i preti im kako bi dobio deo profita. Porodica Bodurant odbija, a sledi niz krvavih sekvenci.

Na trenutke, kinematografija filma blista. Na primer, scena u kojoj mladi Džek pijan upada na molitveni sastanak lokalnih ortodoksnih protestanata snimljen je na način koji gledaoca prosto hipnotiše. Lupanje ruku i nogu bradatih vernika, morbidno zapevanje, Džekova požuda i zbunjenost, sve se savršeno uklapa u gotovo neprijatnom osećanju koje se prenosi. Hilkot je veoma srećan da poseduje ovako “divalj” talenat, i osoba sa kojom bi na neki način mogao da ga poredim jeste režiser i muzičar Rob Zombi. Iako su im vizije drastično drugačije, i kod jednog i drugog prepoznajem sirov vizionarski pogon koji njihove ideje prezentuje na veoma jedinstven način, koji baš zbog toga često nije uvek najbolji u komunikaciji sa širim gledalištem. Žao mi je što ga Hilkot, kao gospodin Zombi, ne gura konstantno, iako mu je to savršeno pošlo za rukom u njegovom prethodnom filmu “The Road”.

Na žalost, u filmu nešto kritično ne funkcioniše. Iako je Nik Kejv napisao fantastičan vestern “The Proposition”, čini se da čovek ima problema sa paralelnim radnjama, jer nije baš jasno na kome od Boduranta leži fokus naracije, što film čini neugodno trivijalnim na trenutke. Gaj Pirs je odličan kao specijalni zamenik Čarli Rejks, jezivi lutak bez obrva koji komunicira sa okolinom putem pretnji i otvorenog nasilja, ali na trenutke, deluje kao da film prosto zaboravlja na njega, a onda ga panično izvlači u pripremi za kulminaciju.

U kombinaciji sa Hilkotovim mestimično čudnim, mestimično veoma Holivudskim “običnim” pristupom, “Lawless” je zaista film koji je “na sve strane”, ali se ne zadržava ni na jednom mestu dovoljno dugo da ostavi jako dobar utisak, uprkos ljudima koji su na njemu radili.

Neosporno je da je Tom Kruz odličan glumac – dovoljno je pogledati “Rođen 4. jula” ili “Magnolija” da svakom postane jako teško da ospori Kruzove sposobnosti na velikom platnu, ali u ovom filmu njegov talenat ne znači puno.

Nije mi baš najjasnije šta glavni glumac radi u ovakvom ostvarenju. Iako je baziran na uspešnom književnom serijalu koji prati slučajeve Džeka Ričera, fiktivnog bivšeg vojnog istražitelja, filmska adaptacija je klasičan primer takozvanog “filma snimljenog za TV”. Zaplet o misterioznom snajperisti koji nasumično ubije pet osoba na javnom mestu u Pitsburgu bolje pripada serijama poput “Flashpoint” ili “Criminal minds”, a isto je sa vizuelnim identitetom filma – od početka do kraja, sve deluje veoma profesionalno, ali isto tako veoma bezlično i prazno (posebno scenografija koja takođe pripada visokobudžetnim televizijskim serijama). Kao i u serijama, policija ubrzo hapsi čoveka na kog ukazuje veliki broj dokaza, samo da bi čovek pozvao Džeka Ričera, misterioznog privatnog detektiva koji se istraživanjem bavi iz hobija, i molio da on reši slučaj.

U tom trenutku, u film ulazi Tom Kruz kao Ričer, i svi se pitamo šta planetarna zvezda radi u ovakvom filmu, skoro koliko se pitamo i šta tu radi Verner Hercog? Međutim, Kruz je takođe producent ovog dela, pa pretpostavljam da želi da od svega napravi uspešan serijal (ne sumnjam da će biti veoma uspešan na raznim TV kanalima koji će ga prikazivati zajedno sa delima Stivena Sigala u kasnim noćnim satima radnih dana). Ali, teško da će od toga biti nešto spektakularno – “Džek Ričer” je film prepun klišea generičkih trilera (sve žene u filmu se zaljubljuju u Ričera nakon pet sekundi) i čudnih akcionih sekvenci (jurnjava automobilima u jednom delu filma izgleda kao da je snimljena od strane dve ekipe koje nisu međusobno komunicirale).

Uz to, zaplet sukobljava Ričera sa entitetom besmislenih negativaca koji kradu državni novac tako što grade “autoputeve i mostove koje niko ne koristi” (tada sam pomislio koliko bi u Srbiji bio život bolji da i mi imamo neku zlu kompaniju koja gradi autoputeve, makar bili i nepotrebni). Sa takvom postavkom, gradnja tenzije i upečatljiva kulminacija, koju režiser Kristofer Mekveri (Christopher McQuarrie) forsira, naravno izostaje. Mekveri, koji ima iskustva sa krimi-trilerima, ipak ne može drastično da sredi naivan scenarijo, a kamera i fotografija ga minimalno zanimaju.

Srećom, film nekim čudom nije dosadan niti zamoran, pa svi njegovi minusi nisu tako strašni ukoliko se ne očekuje mnogo i/ili zaista volite Toma Kruza. Kada jednog dana “Džek Ričer” stigne na male ekrane domaćih televizija, siguran sam da će izgledati mnogo bolje od filma sa Stivenom Sigalom koji će ići pre ili posle njega.

U svom novom delu, Kventin Tarantino nam ponovo daje film o stvarima do kojih nam je najviše stalo – ljudi, ovaj put u onom delu istorije kada milioni nisu posedovali sopstvene živote. U vesternu koji prati nameru bivšeg roba i novopečenog lovca na ucene Đanga da pronađe i oslobodi svoju suprugu, režiser daje čudan i lutajući put priče, i ponovo, kao što smo do sada morali da se naviknemo, odbija da prati uvod-zaplet-kulminacija-rasplet šemu standardne filmske naracije.

Đango, zajedno sa novim prijateljem i partnerom, lovcem na ucene nemačkog porekla doktorom Kingom Šulcom, putuje po južnim državama američke Unije, neposredno pred početak građanskog rata. Tu, Tarantino pokazuje svoju viziju kravavog posla koji se tiče trgovine ljudskim životima (robovlasnici) i smrtima (Đango, Šulc i drugi lovci na ucene, tada zvanično agenti države sa dozvolom da ubijaju). Za razliku od filma “Prokletnici”, ovde nema manipulisanja istorijskim činjenicama (koliko bar ja znam), jer je stvarna istorija dovoljno krvava za režiserove standarde. Kada lik kog tumači Leonardo DiKaprio, sadističkog robovlasnika po imenu Kelvina Kendija, upita Đanga da li Šulcu ne prija prizor besnih pasa koji komadaju odbeglog roba, dobija jasan odgovor: “Ma ne, samo nije navikao na Amerikance”.

Naravno, duh režisera i ovde uvodi jako puno crnog i blesavog humora (ujedno oslobođenog od svake tupave vrednosne ili ideološke poruke) i omogućava svojim glumcima da se veoma lako prebacuju iz okrutnih ubica u šašave nesposobnjakoviće (scena sa Donom Džonsonom i Džonom Hilom upravo ismeva ono što će nekoliko godina kasnije, pod vođstvom Natana Bredforda Foresta i drugih postati veoma ozbiljan Kju-Kluks-klan). U većini likova, pa i u celokupnom filmu, ova osećaj istrajava – suluda mešavina dela nalik na “Smešne strane istorije” i romana poput “Krvavi meridijan”.

Ideja da je film rimejk špageti vesterna meni nije bila od velikog uticaja – jeste da delo koristi pokrete kamerom, preuveličane likove i muziku iz tog perioda, ali njih meša sa hip-hop numerama i gomilom drugih uticaja iz pop-kulture, praveći od “Đangove osvete” delo koje je tipično za Tarantina, slično po detaljima sa svim i svačim, ali u globalu nalik ničemu, osim drugim filmovima istog čoveka.

Bez dileme, element filma koji me je najviše oduševio jeste Semjuel L. Džekson i njegovo tumačenje Stivena, starca sa najvišim rangom u hierarhiji južnjačkog robovlasništva – šefa kućnih robova. Džekson je više puta pokazao maksimalne mogućnosti u Tarantinovim filmovima (genijalni dijalog iz “Džeki Brauna”, na primer), ali ovaj put daje fantastičnog lika, koji je servilan prema gospodaru do nivoa lude na kraljevskom dvoru, paralelno oštrouman i odan, a istovremeno, duboko u sebi neopisivo surov i fokusiran na svoje preživljavanje. Skoro koliko je Kristof Valc briljirao u prethodnom delu Tarantina, to ovde čini Džekson.

Robovi, krv na neobranom pamuku, osveta, ljubav i dobra muzika – sasvim dovoljno razloga da pogledate ovaj film.

Njihov plan je bio jednostavan – Marki, šef ilegalnih kockarskih partija jednom je sam organizovao pljačku svoje igre. Ovaj put, oni su planirali da ga opljačkaju, sigurni da će njegovi šefovi biti sigurni da je on ponovo uradio isto.

Džoni “Veverica” Amato, član lokalnog podzemlja, dolazi na ovu ideju i za nju upošljava Frenkija i Rasela, kriminalne operativce uličnog nivoa. On objašnjava zašto će plan uspeti, i zašto niko neće nastradati osim Markija, koji će biti jedini osumnjičeni za njegove šefove. Njih dovica prihvataju posao, i u tandemu, naoružani skraćenom sačmarom čije cevi su dugačke pet centimetara, upadaju na lokaciju gde se odvija ilegalna kockarska seansa.

“Ubi ih nežno” počinje isključivo sa komedijom, i to u duhu starih filmova Gaja Ričija – uglavnom, sa pričama koje pričaju ulični prevaranti, krimosi i korisnici narkotika. Osim nasilja, tu je pre svega mračna nota humora, na čelu sa nervoznim i zbunjenim Frenkijem i mnogo više sa agresivnim i jednako zbunjenim heroinskim ovisnikom Raselom. Njega glumi sjajni Ben Mandelson, australijski glumac koji je takođe obeležio još jedan neo-noar film koji svi ljubitelji ovog žanra moraju da pogledaju, “Animal kingdom”. Događaj koji oni sprovode pokreće mnogo veći sistem moćnika, koji unajmljuju Džekija Kogana, plaćenog ubicu, sa zadatkom da reši problem nestanka novca, ali i šire pitanje narušenog imidža nedefinisane organizacije.

Na površini film funkcioniše kao standardni mafijaški triler, obogaćen zdravom dozom glumaca koji su takođe tumačili likove u seriji “Porodica Soprano”. Ipak, ovo delo zapravo predstavlja, kako sam ga ja razumeo, parodiju na proces ulaska SAD u finansijsku krizu 2008. godine (kada se i sama radnja odvija) – likovi često “hvataju” delove govore Džordža Buša i drugih zvaničnika u toku konfuzije sa berzama i bankama, obično u kolima, u barovima i na drugim mestima gde na njih ne obraćaju ni malo pažnje.

U neku ruku, film je analiza modernih kapitalističkih stubova, poput poverenja tržišta i komandne ogovornosti, prenesena u svet gde se ne plaća porez, a iza rešenja nesuglasica ostaju prazne čaure. Centralna ideja, međutim, jeste da se nakon problematičnog događaja, prava, globalna katastrofa dešava tek onda kada nesposobni i neodlučni ljudi odluče da uzmu sposobne i odlučne da reše prvi problem. Usled loše komunikacije i generalnog nerazumevanja sistema, katastrofa prelazi u kataklizmu, i naglo su svi ugroženi, mrtvi ili na putu da umru nasilnom smrću, iako je, strogo gledano, svako radio ono što se od njega očekuje.

Veoma neobično ostvarenje, pri tome snimljeno više nego prigodno za noar atmosferu, koja daje smeh, tenziju i akciju u izvođenju odlične glumačke postave (drugu polovinu nose prvenstveno Bred Pit i Džejms Gandolfini), uz satiru modernog društva definitivno je nešto što ne dobijamo često, a još ređe da je ovako uspešno.