TV Program i Film

Ovaj film je bio tako opušten po pitanju teme koje prati da publici ne pruža opsežan (niti bilo kakav drugi) uvod – stara Grčka u filmu, kao i nova Grčka danas, bila je i pre 3000 godina u krizi. Opasnost, međutim, nije pretila od mogućnosti da Nemci ne plate kreditno zaduženje; tada, Grci su strepeli od kralja Hiperiona i njegovog krvavog pohoda koji je imao cilj da satre helensku civilizaciju u neplodnu, peskovitu grčku zemlju. Da bi u tome uspeo, mora da se domogne moćnog oružja iz davnina, Epirusovog luka.

U ovu priču će neočekivano upasti Tezeju, seljanin koji živi u vrlo slikovitom seocetu u liticama. Njemu kralj Hiperion ubija majku, i to pred očima. Taj potez je mladom grčkom seljaku ostavio jako malo opcija, osim da pođe na totalnu osvetu.

Film je neposredno baziran na grčkom mitu o Tezeju, ali zapravo, ovo ostvarenje je takođe neposredno bazirano i na smislu. Zaplet je
pojednostavljen i niko se nije trudio da proveri rupe i nelogičnosti. Umesto toga, publici se servira neverovatna, sanjalačka scenografija (po meni najbolji deo filma) surovih litica, belih rudnika soli, hramova, zidina i šupljih planina gde spavaju okovani Titani. Na njima, bogovi, ljudi i tirani bore se za mesto među besmrtnicima, i to u 3D tehnologiji koja omogućava da se glave usporeno raspadaju pod udarcima Arejevog ratnog čekića, device se razdevičavaju i tako gube proročke moći, božanstva proizvode cinami talase, i slične stvari odvijaju se na potpuno epskom nivou.

Priča je napisana vrlo opušteno, i ne uzima u obzir poznavanje grčke mitologije. Vidi se, međutim, da je dosta pažnje posvećeno pisanju
dijaloga, kao i razvoju likova. Kralj Hiperion je odličan negativac, kog sjajno tumači Miki Rurk. Njegova pojava, koja je i u stvarnosti prilično falična, ovde je savršena za ludog kralja opsednutog ostavljanjem otiska na svetu. Ostatak glumačke ekipe nije previše poznat, što je i bila namera režisera i producenata. Možda to i nije loše, budući da smo videli kako izgleda kada Bred Pit glumi Ahila i niko na to danas nije posebno ponosan.

Možda liči na na film “300″ u vizuelnom smislu, ali “Besmrtnici” nisu njegova kopija. Oba filma su prilično predvidiva, ali “Besmrtnici” je prvenstveno avantura o transformaciji Tezeja iz zbunjenog seljana u besmrtnika. Ispričana je dovoljno brzo i putem dovoljno neverovatnih prizora da njena plitkost ne pravi problem niti kvari gledanje.

“Kolumbijana”, od svog početka, pa do kraja, predstavlja film koji ne može da odluči šta misli o svom glavnom liku – da li je junakinja Kataleja, ćerka ubijenog narko-bosa koja je, metaforično rečeno, pobegla sa vešala, i koja je potom odrasla u plaćenu ubicu, dobra ili loša?

Svaki put kada film napući usne da izgovori “loša”, umesto toga publika čuje “ipak je pomalo dobra”. Film definitivno nije u stanju da predstavi glavnu akterku kao nekog koga ćemo istovremeno prezirati i razumeti.

Kataleja ne čini ništa zbog čega bi je publika mrzela: ona ubija samo zle i pokvarene, i to čini bez kolateralne štete u vidu prolaznika, baka koje šetaju pse i nehajne dečice koja bi se slučajno zatekla u unakrsnoj vatri. Zbog toga, ona nije pravi anti-heroj, već zamućena policijska fantazija o nesputanoj, surovoj pravdi. Dodatni kamen oko njenog već tonućeg lika jeste motiv za osvetom – glavni bos kartela koji prati ubio je njenog oca i majku, a za malo i nju – bledunjavo je predstavljen i deluje kao da joj u životu nije bio visoko na listi prioriteta, sve do trenutka kada film počne.

KolumbijanaIako je ubica, Katalina ima rodbinu i ljubavnika, do kojih joj je veoma stalo, ali, verno najgorem klišeu, ima “tvrdu” opnu oko sebe i ne dozvoljava da ljudi lako uđu. Logično, unutar gimnastičaskog tela super-ubice leži zlatno srce sposobno za ljubav.

Dok na planu drame film daje jako malo, plan akcije je nešto bolji – vizuelno, film se trudi da imitira ostvarenja poput MAN ON FIRE – šarene flavele, hladne policijske stanice, penthaus apartmani za orgijanje, prostrane vile na jugu SAD; sve su to lokacije koje pružaju dobru scenografiju za šunjanje i prepucavanje. Međutim, i pored toga, akcione sekvecne su veći deo filma predvidive, a režiser ih veoma proizvoljno završava i prelazi dalje.

Zoe Saladan koja tumači Kataleju je dobra glumica, ali sa ulogom poput ove ne može se puno. Isto važi i za Majkla Varana koji glumi njenog zabrinutog dečka čiji jedini zadatak u filmu je da samo jednom napravi užasnu, i potpuno nesvesnu grešku. Još smešniji je Leni Džejms koji je dobio identičnu ulogu kao onu koju je tumačio u mnogo dinamičnijem akcionom trileru “The next three days”. Bitno je reći da ni mnogo bolji glumci ne bi napravili drastičnu razliku – scenario je pogrešno postavljen da bi se na bilo koji način izdigao iznad žanrovskih stereotipa.

“Kolumbijana” je akcija koja je trebalo da bude servirana uz prstohvatom filmova “Leon: The Professional” i “Scarface”. Svi začini su tu, samo što je kuvar očigledno čitao sličan, ali opet pogrešan recept. I dok je Toni Montana pohlepni psihopata koji tokom filma postaje samo gori i gori, Kataleja je i na kraju dobra devojčica sa srcem od čistog zlata, koja samo malo, ponekad, masovno ubija članove narko-kartela.

Stiven Sodeberg je učestvovao u filmovima koji su često bili ispod njegovih mogućnosti. Ne znam da li je to radio zbog novca ili usled umora koji zahtevniji scenariji sigurno prouzrokuju, ali mi je drago da se u novom ostvarenju “Zaraza”, odlučio da zaplovi njemu nepoznatim vodama: film katastrofe.

Sadašnjost. Poslovna žena dolazi kući u SAD nakon posete Hong Kongu, i oseća se malaksalo i prehlađeno. Svega nekoliko časova kasnije, ona se ruši u svom domu i dobija napad. U isto vreme, virus koji ona nosi javlja se na nekoliko lokacija na planeti i počinje agresivno da se širi.

Ovaj film gotovo nema glavne aktere – svi likovi su deo istog mozaika pandemije – od državnih čelnika, običnih ljudi, članova SZO, nezavisnih novinara i istraživača, pa sve do običnih ljudi koji se zatiču u veoma opasnoj situaciji. Za razliku od sličnih ostvarenja, poput filma “Outbreak”, “Zaraza” nema nameru da gledaoca uplaši, iako je zapravo, mnogo “strašnija” verzija takvog događaja.

Od trenutka kada se virus pojavi, razne organizacije i pojedinci prelaze na posao – neki prate mesto odakle je zaraza počela, drugi pokušavaju da uzgaje zarazu u laboratorijskim uslovima, što predstavlja prvi korak do vakcine. Istovremeno, države se trude da čine sve kako bi održale red i postarale se da zatečen poredak preživi, čak i ako milioni umru.

Sodeberg je veoma vešt u pričanju nelinearnih zapleta, gde gledaoci ne prate radnju na klasičan način. Ovde, film se prebacuje između svih aktera gotovo od početka do kraja – nema “tople, ljudske priče”, već se, kao gledaoci, stalno pomeramo u razne situacije – neki likovi rade svoj posao, drugi se plaše za život, treći zarađuju, a četvrti umiru. Ako bi nešto moralo da bude glavni akter ovog filma, rekao bih da to nije ni jedna osoba, već sam virus.

Ovo, međutim, nije naporno, niti nas film svojim sterilnim pristupom odbija. Zaslužni su, za ovo, delimično, sjajni glumci koji tumače sve značajne uloge. Bitnije je to što smo, umesto plitke, patetične drame sa malo tenzije, dobili neobičan “forenzički” triler, koji samo usputno priča i priču o masovnom umiranju. Elektronska muzika koja gradi tenziju, kao i fantastična fotografija, uklapaju se u netipičan koncept savršeno. Gde smo navikli da slušamo tužne, klasične numere koje prate scene preplašenih porodica koje čekaju da virus stigne do njihovog doma, ovde imamo odsečne, ambijentalne pesme nalik na radove Tricky-a.

U neku ruku, film govori koliko je takav zaplet daleko do “sudnjeg dana” kako je često prikazivan. On se javljao ranije (Španska groznica 1918. godine, npr.) a javiće se, pre ili kasnije, ponovo. Kada se desi, čovečanstvo će preživeti, delimično zato što je stvoreno da preživi, delimično zato što smo naučili, kroz medicinu i iskustvo, kako da efikasnije preživimo.

“Zaraza to fantastično prenosi putem kombinacije vrhunskog režisera i snažnog scenarija baziranog na stvarnim naučnim činjenicama.

DREAM HOUSE pomalo podseća na one junake u komedijama kojima se dešavaju loše stvari, jedna za drugom. Dok se problemi samo gomilaju, film se vuče kao stari konj sa slomljenim nogama, čije postojanje prosto traži da se pojavi kauboj sa vinčesterkom i okonča njegove muke. Nažalost, nemoguće je pucati filmu u glavu, ali, sudeći po reakcijama glavnih glumaca, kao i režisera, nema stvari koju bi ovom delu radije uradili.

U nekom morbidnom smislu, film je fascinantan jer u samo 90 minuta nabija nešto potpuno viđeno, dosadno, lišeno svake tenzije, harizmatičnosti likova, pa čak i nenamernog humora. Ukratko, KUĆA SNOVA nema ništa, osim zapleta, koji staje u rečenicu: čovek napušta posao da bi provodio više vremena sa porodicom, koja se upravo uslelila u njihovu kuću iz snova, nesvesni da se pet godina ranije tu odigrao užasan zločin, ali onda, naglo, u i oko kuće počinju da se dešavaju čudne stvari.

Ako mislite da ste sve to već videli, pa, sasvim ste u pravu. Danijel Krejg glumi Vila, Rejčel Vajs njegovu suprugu, a Naomi Vots ženu iz susedstva. Niko od njih nije krivac za kolaps filma, kao što ni sam zaplet nije faktor koji je potopio sve. Ovakve priče su viđene, ali sa malo inventivnosti, one mogu biti zanimljivo ispričane.

Direkcija je ono što je sasvim zbunjujuće – u prvoj polovini, film se predstavlja kao paranormalni horor, sve sa bučnim stvarima koje naglo izleću na platno, tajnama kuće, čudnim zvucima i misterioznim figurama u mraku. To traje neko vreme, ali oko druge trećine, film postaje psihološki triler, tokom kog Vil polazi u sumanutu potragu za “istinom”. Završnica spaja sasvim nepovezane žanrove i deluje tako naivno i površno odrađeno da izgleda kao da su je scenaristi napisali u petak, pola sata pre polaska kući.

Katastrofa je krunisana sukobom režisera Džima Šeridena, koji je snimio zaista sjajne filmove, i Džejms G. Robinsona, producenta kompanije koja je snimala film. Njih dvojica su se natezali oko vizije filma tokom celokupnog trajanja produkcije. Rezultat: izlazak zvaničnog trejlera koji otkriva glavnu, “tajnu” okosnicu radnje, zbog čega su Krejg i Vajs odbili da promovišu film, a Šeridan pokušao da skine svoje ime sa ostvarenja.

Međutim, i bez trejlera, ovaj film nema jake strane, već samo slabe i veoma slabe. Ako odbacimo visokobudžetnu produkciju i glumačke zvezde, dobijamo pomešano, u jednakoj meri, filmove SHUTTER ISLAND, GHOST i jednu epizodu “Scooby doo” crtanog filma. Ovo ostvarenje je jednako onoj čudnoj, staroj ženi sa kojom se vozite u autobusu, i koja neprestano zuri u vas: i jedno i drugo je najbolje potpuno ignorisati.

Ako naša kinematografija voli neke žanrove, osim partizanskih filmova, to su definitivno komedije i društvene drame. “Parada” je zamišljena kao miks ova dva filmska pravca, ali je izgubljeno iz vida nešto ključno: da bi pravili dobre dramokomedije, potrebno je jako puno takta i suptilnosti da se takvo delo izgura.

Naši filmovi uglavnom nisu poznati ni po jednom, ni po drugom. Srđanu Dragojeviću to je uspelo u prethodnoj deceniji sa filmom “Lepa sela lepo gore”, ali “Parada” deluje kao klasična komedija sa malo drame koja je plasirana na pogrešan način. Jasna je namera njegovih tvoraca, kao i poruka o toleranciji i poštovanju osnovnih ljudskih prava, ali je ona dostavljena kroz još jednu domaću “Nikola Kojo komediju”.

Film većim delom predstavlja upravo to: priča koja prati Limuna, lika kog tumači Nikola Kojo, klasičnu sirovinu koji, igrom slučaja, dolazi u kontakt sa homoseksualnim parom, a ubrzo je primoran da iskoristi svoju privatnu bezbednosnu firmu da zaštiti “Paradu Ponosa” u kojoj oni učestvuju. Posao ne nalazi na odobravanje zaposlenih, pa je Limun primoran da pomoć potraži od ljudi protiv kojih je ratovao i sa kojima je trgovao tokom devedesetih.
Put ga vodi kroz Hrvatsku, Bosnu i Kosovo, gde okuplja šarenoliku ekipu koja će braniti homoseksualnu populaciju u Beogradu.

Većina filma pripada Koji: facama koje pravi, forama koje izgovara, i generalno, njegovoj celokupnoj auri netolerantne, sebične gorile koja veruje u nasilje i skoro ništa više. Lik Limuna malo se gubi unutar svih prethodnih Kojinih “kul” likova čije misli su postale deo domaće pop-kulture. Kroz njega, svi stereotipi izlaze u prvi plan – od polnih i seksualnih, pa preko nacionalnih i verskih.

U jednom trenutku, Limun, predstavnik LGBT populacije i tri plaćenika različitih nacionalnosti voze se u ružičastim kolima prekrivenim uvredljivim grafitima, i svi zajedno pevaju “Ne može nam niko ništa”. Ovo je jezgro filma, ideja koja je zamišljena da bude baza humora.
To je sasvim prihvatljiva odluka – drama o životu seksualnih manjina je deo koji škripi. Nestvarni, parodični likovi ne mogu da nam izazovu uverljive emocije.

Segmenti gde se potenciraju stvarni problemi homoseksualne populacije izgledaju kao izvučeni iz drugog filma. Dinamika “Kojina fora”, “Kojina fora”, “Kojina fora”, “stvarni problem” samo skreću pažnju sa komedije, a istovremeno ne pomažu drami. Još bolnija je užasna završnica, koja, opet, deluje isečeno iz nekog ratnog, patriotskog filma.

Ona prenosi prilično zabrinjavajuću poruku o neophodnosti postojanja mučenika za uspeh nekog pokreta, ali to čini tako kruto, banalno i odsečno da potpuno guši poslednju četvrtinu filma. Sa druge strane, manje potencirana strana ovog dela jeste veoma antiklerikalni ton filma, vidljiv u detaljima kao što su puštanja stvarnih izjava crkvenih zvaničnika i sitnim ismevanjima ove institucije kroz kompletnu radnju. Naravno, Dragojević je ubacio i malo antikapitalističke tematike, ali organizovana religija mu je očigledno mnogo zanimljivija.

U odnosu na “Sveti Georgije ubiva aždahu”, “Parada” je mnogo bolje, kompaktnije i zabavnije ostvarenje.
Iako je zamišljena kao dramokomedija, na žalost, ovo je samo komedija. Pomeranje svesti građana o pravima seksualnih manjina ostaće zadatak za neka druga dela filmske umetnosti koja manje imaju nameru da nasmeju gledaoce, a više da ih nateraju da razmišljaju o stvarno neprijatnim stranama naše stvarnosti.