Svet serija, emisija i filmova koji živi iza televizijskog stakla
Blagoslovena bila zemlja na kojoj hode stopala Itana i Džoela Koena. Njihov novi film A SERIOUS MAN je smešniji, smisleniji i zanimljiviji od prethodnog BURN AFTER READING, koji je bio veoma dobro ostvarenje.
Ukoliko želite da saznate više, poslušajte moju audio recenziju:
Mrtve devojčice u CGI raju, serijski ubica, rasturena porodica, darkerka koja vidi mrtve i mnoge druge stvari krase ovo ostvarenje, ali samo mu nedostaje bilo kakav smisao ili bar naznaka priče koju je njen režiser Piter Džekson želeo da ispriča.
U poređenju sa ovim, KING KONG je kompaktno ostvarenje sa jasnim namerama.
Nakon gledanja, osećaj neuspele adaptacije kompleksnog romana jasno rezonuje. Iako počinje kao relativno jednostavna naracija devojčice Suzi koja živi harmonični život sve dok ne padne šaka psihotičnom ubici i završi u predvorju raja, ovo ostvarenje u druge dve trećine nastavlja da meša u sebe mnoge druge nebitne sastojke. Ovo se ogleda u grupi likova koji izlaze i ulaze u fokus, uključujući i samu Suzi, što je apsurdno.
Ironija leži u činjenici da je glumačka postavka odlična – mlada Saoirse Ronan (neću se usuditi da njeno prvo ime adaptiram u srpski) ima sve karakteristike buduće zvezde, Suzan Sarandon emituje harizmu u svakoj sceni, čak i Mark Volberg daje ubedljivog slomljenog oca. Najviše od svih, Stenli Tuči, čovek koji je poput Vilijama Mejsija i Filipa Simora Hofmana suviše dugo bio u sporednim ulogama, ovde blista kao serijski ubica. Njegov prikaz je taktilan, bezosećajan i kao muzika iz najboljih dana Massive Attack-a, jako moćan u svojoj prividnoj mirnoći. Ako nešto preživi test vremena u vezi ovog filma, biće to Tuči, kog već zasluženo obasipaju hvalospevima.
Sa njima i likovima koje tumače, Džekson se igra kao dete u testu. Razvlači, kida, spaja i ponovo rasteže, što u svakom trenutku liči na nešto, samo da bi odmah ponovo postalo ništa. Kada bih morao da kažem koja je tema filma, razmišljao bih između ideje zagrobnog života, nemogućnosti ljudi da se izbore sa tragedijom, suočavanja sa novom porodičnom stvarnošću, sudbine koja sve vidi i na kraju primorava svakog da bere ono što je sadio. Svaka od ovih tema je vredna filmske pažnje, ali sve zajedno daju nešto što bi bio durbin koji se stavlja na jedno oko, a ima hiljadu krajeva.
Naravno, mnoge stvari mogu biti oproštene filmu ako kroz sebe gura upečatljivu atmosferu, ali ovde to nije slučaj. Istovremeno, poruka ostvarenja je očigledno označena od strane Džeksona kao nebitna, tako da je sam kraj patetičan i trivijalan, začinjen mudrostima iz kineskih ”kolačića sreće”.
Verovatno najveća krivica leži u samom literarnom predlošku, budući da su neke knjige teže za adaptaciju od drugih. Međutim, ako je Dejvid Kronenberg mogao da snimi film NAKED LUNCH, Džekson je trebao da bude u stanju da prepozna THE LOVELY BONES kao, u svojoj srži, prepotentnu, feel good priču ispričanu kroz nabacan i jednako prepotentan film.
Posmatrati kako se neko penje na lestvici uspeha u svetu filma preko ostvarenja koja su dobra i popularna jeste pravo uživanje. Praćenje profesionalnog sunovrata iste osobe, koje počinje kada umetnik dostigne svoj vrhunac, a zatim krene da klizi na dole, koliko god ne želeli da priznamo, često je jednako zabavno.
Ali ponovo vraćanje u milost boginje kvaliteta ne samo da je retko, to je zaista spektakularno.
Gaj Riči je objavio svetu da postoji kada je snimio LOCK STOCK AND TWO SMOKING BARRELS. Sa narednim filmom SNACTH objavio je isto i Sjedinjenim državama, nakon čega je pokupio najpoželjniju ženu 1987, Madonu. Sa venčanjem pop ikone, Riči je naizgled dostigao svoj vrhunac. Naredni filmovi, bez obzira što su bili relativno uspešni, samo su dodatno gazili stazu utabanu od strane prethodna dva filma i ubrzo od nje napravili neprohodni blatni kanal.
Očigledno nije moguće snimati trendi krimi trilere koji izgledaju, zvuče i gotovo mirišu isto kao njegov najuspešniji film.
Rešenje za Gajeve kreativne probleme iz ove tačke deluje jako jednostavno – zaboravi ono što si pravio do sada, i uzmi nešto sasvim novo, ali u svom jezgru, vrlo slično temama koje te zanimaju, a to su svet kriminala i London.
Elementarne stvari, dragi Votsone.
Ričijeva vizija univerzuma Šerloka Holmsa je, ako ništa drugo, odlično izbalansirana između starih, krutih i neprirodno stilizovanih verzija gde je Džeremi Bret suvereno vladao kao narko-detektiv i slobodnog, kočopernog stila koji krasi likove modernog britanskog podzemlja kao što su Boris The Bullet Doger, Turkish i Barry The Baptist. Lepo je gledati kako ih film majstorski miri i pravi fuziju koja ne bi trebala da uvredi čak ni najtvrđe ljubitelje dela Artura Konana Dojla, a istovremeno da ne bude dosadna.
U filmu, mladi Šerlok i njegov prijatelj i cimer, doktor Votson, spremaju se za venčanje i iseljenje jednog od njih. Istovremeno, Londonom hara serijski okultni ubica, ali pravi poblemi za detektivski duo počinju tek nakon njegovog hvatanja i vešanja. Bazirajući prvu polovinu filma na gotskoj atmosferi magije i misterije, Riči daje savršen uvod za Šerlokove naučne metode istrage, hvatajući tako esenciju ovog dela. Čak i moderne sekvence tuča, snimane brzinskom kamerom ne deluju nakaradno, zato što su ispričane na uverljivo ”šerlokovski” način.
Robert Daun kao mladi Holms funkcioniše vrlo dobro. Iako pravi novu varijaciju nadmenog detektiva, Dauni ne preteruje, već se trudi da svoj ekscentrični talenat uklopi u ekscentričnost svog lika. Džud Lo kao Votson ima odličnu hemiju sa Daunijem koja se primarno ogleda u suvom humoru i podbadanjima pomoću kojih se duo boraca protiv zločna interno teroriše.
Tu su takođe redovni Lestrad, gospođa Hadson, i naravno, budući neprijatelj broj 1, profesor Morijarti. Od sporednih likova, najupečatljiviji je Mark Strong kao jezivi okultista Lord Blekvud.
SHERLOCK HOLMES je zabavan, dinamičan film koji bi mogao da bude okvir za buduće ekranizacije dela koja već imaju ogroman broj ljubitelja. Kroz Gaj Ričijev pristup, integritet originala se ne narušava, a istovremeno, samo ostvarenje više nego uspešno stoji na stoji na sopstvenim nogama.
Imam previše slobodnog vremena kada mogu da gledam, a potom i pričam o filmovima poput American Pie The Book of Love. Doduše, uživajte u profesionalnim uslovima snimanja i tonskom zapisu bez podvučene numere Simian Mobile Disco koja nervira neke od vas.
Get your own playlist at snapdrive.net!
Jedna od novih ’’hip’’ reči nazavisne kinematografije koja je obeležla 2007. jeste, bez dileme ’’grindhouse’’ ili ’’eksploatacioni bioskop’’. Na žalost, stvar nije ništa više nova od srednjoškolca koji obuče dedin kaput na koji mu mama predhodno zašila zakrpe njegovih omiljenih death-metal bendova. Na sreću, p(r)oroci američke nezavisne filmske industrije, Tarantino i Rodrigez još nisu upali u plagijatorsko drobljenje starih ideja. Uverio sam se da je jedna polovina njihovog zajedničkog projekta – potpuno superiška!
Neću vam prepričavati ep koju su obradili svi sajtovi, portali i muški časopisi na svetu koji imaju i malo veze sa filmom. Ako vas zanima ’’explotation film’’ i priča iza Tarantino/Rodrigez projekta, učinite šta rade svi normalni ljudi – pogledajt šta wikipedia kaže o tome. Umesto da vam prevodima njihove članke kao svoje autorsko istraživanje, fokusiraću se isključivo na ružno dete ovog protivprirodnog kreativnog braka koje je povuklo na Robert Rodrigeza.
Mladi režiser je već dostigao status legende, a to može da zahvali svom prepoznatljivom stilu koji uvek daje, pre svega, zabavne filmove.
Zaplet PLANET TERROR počinje sa vojnim otrovom koji je pušten u atmosferu i umesto da sve propisno pobije, on ih pretvara u zombije želje mesa, krvi i naravno, mozga svojih sugrađana. Kao što to obično biva u ovakvim ostvarenjima, mala grupa pokušava da preživi i sačuva svoju sivu i belu materiju CNS-a nepojedenom.
U svakom svom elementu, ovo ostvarenje jeste politički-društveno nekorektna, oblivena u krv zabava. Krcat bizarnim, seksulano aludirajućim i svim ostalim tipom ”prljavog” humorom koji se ne bi dopao vašoj baki, film ne pokušava da ismeva stereotipe žanra zombi horora, već srlja direktno u njih. Forma i tehnika u kojoj je snimljen jednaka je studentskom filmu koji su 1972. montirali pijani i/ili urađeni momak i devojka između vođenja ljubavi. Priča nije celovita, mnogi delovi nisu objašnjeni, likovi su nejasni, zvuk je loš, snimak gubi fokus, a čak i šatro fali nekoliko bitnih minuta filma (u pokušaju da se imitira nedostatak delova filmske rolne, što je bila česta pojava tokom 70ih kada je ovaj tip kinematografije bio na vrhuncu). Ljudi su potrošili milione da film izgleda jeftino – prilično paradoksalno, ali i efektno.
Glumačku postavku čini miks zvezda poput Brus Vilisa, mladih i prosperitetnih glumaca kao što je Fredi Rodrigeza i ne baš mladih ali vrlo seksi Rouz Megovan i Merli Šelton.
Ovaj film vas neće potresti, niti ćete kroz njega naučiti i jednu jedinu stvar o životu, ljudskim osećanjima ili bilo čemu sličnom. Umesto toga, smejaćete se odvatnom pokolju deformisanih zombija i ljudi, među kojima se nalaze ludi naučnik, bivši plaćeni ubica(možda), kuvar u potrazi za savršenim sosom, izlomljeni anesteziolog i striptizeta/komičar sa M16 puškom umesto noge.
Doduše, ipak postoji nešto što možete naučiti: ne treba naoružavati decu ispod 10 godina, pošto postoji dobra šansa da će razneti sebi glavu, čak i ako im podrobno naložite da to ne čine.